Rss

Archives for : February2014

Propellerheads feat: Miss Shirley Bassey – History Repeating

Vaya con dios – What’s a woman

Iyeoka – Simply Falling

Nina Simone – Feeling Good

A Girl Between Maniacs – Man Down

KLIN SE KLINOM (NE) IZBIJA

Zaljubim se ja…onako…baaaaš odlepim… I niko me ne interesuje osim njega, odjebem svo slobodno vreme zbog njega.. znas ono-s kim si, s njim si… ma počnem da ličim na njega, volim sve što on voli, mrzim sve što on prezire…. čekam poruku ko lek, na poziv skačem ko ošinuta… i ko leptirić sam, vesela, raspoložena, skakućem, cvetam, svi me provalili, dupe mi pomeriše, a meni lepoooo….
I on me šutne… šutne me jbg…’ nismo jedno za drugo, sviđaš mi se ali…, nisam ja za tebe, nije do tebe, do mene je…’ i ostala sranja…. Kukam ja noćima, plačem nad svojom tužnom sudbinom, svaka me pesma gađa, svaka je moja. Od Šabana do Iron Maidena, od Seke do Blues Brothers-a i Scissors Sisters-a, od Indire, preko Severine, do Zaz i Au revoir Simon… Zakukam na prve Harisove taktove, Mica Trofrtaljka me na kolena baca, a u kafani bi sve da polomim pa i da mi puste špicu za dnevnik… I tako to traje nekih mesec dana, u zavisnosti od toga koliko mi je socijani život jak i koliko njega često srećem….
E onda dolazi onaj ‘klin se klinom izbija’-period…. Hoću ja, pošto-poto da nađem novog dečka. I ubedim sebe da mi se neko sviđa, da je lep ko upisan, iako, ruku na srce, pa ni s kesom ga ne bih prošetala… Jedan, drugi, treći sastanak, svaki bezuspešan, svaki se neslavno završi… čućemo se, vidimo se, kuckamo se… ja lažem, on vidi da lažem… i ćuti… a što bi nešto i rekao? Što da kaže kad smo proveli celo veče razglabajući o mom bivšem, o njegovim kvalitetima, manama, o meni i njemu…. A ne, pardon… nismo o tome razglabali, on je ćutao, a ja sam držala monolog… Ali, uporna ja da nađem dečka…. Slično ti je to kao ono ‘tražim posao, ali molim se da ga ne nađem’. A momci uopšte nisu ružni, nisu sirovinčine, kulturni brate mili, vaspitani, ćute i slušaju… šta će… To, naravno, mene nije sprečilo da svakom nađem manu. Te viri mu dlaka iz nosa, iz uveta, te ima krmelje, te zubi mu nisu dovoljno beli, te ima ružne prste…. A da vidite tog bivšeg, zbog kog su mi svi ostali gadni! Pa ne bi mu ora’ iz ruke uzeli… Ja to tada ne znam, za mene je najlepši i najbolji… a što se malo zaneo jednom, dvaput ili više desetina puta pa bio sa nekom zgodnom maloletnicom… ne mogu mu zameriti… muškarac je to…. I tako ja sebe ubeđujem danima, mesecima….
I ‘smuvam ‘ se ja sa tipom, bude mi super par dana, onda vidim onog konja i sve ode u tri lepe naše domovine…. Kobila, šta ćeš… I da se razumemo, njegove mi dlake nisu smetale, ni bangavi prsti, ni pljuvanje sa terase, ni zapišavanje šolje… Jok… Ma sve je super, samo da je tu… I svaki put kad si ostavljen, period odvikavanja traje, ne isto , nekad kraće, nekad duže, nekad apstiniram od bivšeg na ovaj, nekad na onaj način…. I što je najgore, teško se tu učiš na sopstvenim greškama…. Jednom se i zaljubih u fazi odvikavanja, na koraku dva. Jednom iz zaljubljene pređoh u… opet zaljubljene… jednom me apstinencija od jednog odvede u apstinenciju od drugog….
I nema tu lekcija, nema učenja. Ako uletiš u to sa kakvim računom, polu-emocijama, iskalkulisanim, predvidivim ponašanjem…nema tu ljubavi… Zato se ja i prepustim, pa nek sam glupa… volim svoje greške, volim da ih ponavljam… i tako dobro učim na njima, da sam rešila još koju da napravim… Samo… teorija je jedno, a praksa je drugo… To ti je ko da si završio ekonomski fakultet. Pročit’o si na stotine knjiga, naučio hiljade i hiljade stranica, a ništa od toga u praksi, nit ćeš koristiti nit je upotrebljivo… Ako stvarno radiš svoj posao… I ako stvarno voliš… Nema kalkulisanja i nema statistike… Kad voliš, daš se ceo, bez selekcije, bez ‘ovo dajem, ovo ni za živu glavu’… I znam da ima i vas koji ste glupi kao ja… To se ne bira…. Jer, neko je nekad rekao: ‘Bolje je voleti i izgubiti, nego nikada i ne voleti’… Živ’la glupost! 🙂

MOJA VELIKA VIRTUELNA LJUBAVI

1Rodiš se…umireš… Zaljubiš se… ne voliš… Zaposliš se…otpušten si… Zavoliš…prestaneš… ne voliš… prezireš… I nikako da shvatiš da je upravo taj trenutak između rođenja i smrti ono što je jedino važno, jedino što se računa… I trudiš se da preživiš dane, premošćavaš, odrađuješ i otaljavaš… kao po kazni… Ni vremena, ni živaca, ni prostora, ni finansija za pravi život nemaš… A kad ćeš početi da živiš? Da udišeš punim plućima i u nervnim završecima i treptaju i izdahu osetiš svaki atom života koji si u sebe udahnuo,jer, tako si ti hteo, jer tako je tebi do toga stalo… ili nije…
Sanjaš o velikim, beskrajnim, bezuslovnim, detinjastim ljubavima. Neke od njih se dese, neke propustimo, neke nas zaobiđu… ali nijedna ne ostavlja ravnodušnost, retko koja ostavlja gorak ukus…ako je bila prava. Uspomene…bar će one ostati… neki ih imaju mnogo,nekom je takvih ljubavi i previše, neki je imaju jednom… Neki u njoj uživaju, na ovaj ili onaj način, neki u njoj pate, jer vole da pate ili zato što nemaju izbora…
A sve su češće one, ne znam ni kako bi ih nazvala… platonske, virtuelne, online, keyboard ljubavi… I, za ne poverovati,one su prave, jake su, možda i jače od fizičke, od one ‘dodirni me-uzmi me-daj mi se’ ljubavi, od privlačnosti koja se ponekad svede na strast… Dešavaju se… svaki dan… svuda oko nas…
Ali kako se ona prišunja… pa to je neverovatno. Kako su tihi njeni koraci, koliko su neprimetni njeni pokreti, kako je bleda njena senka koja otvori vrata,otškrine ih taman toliko da se može uvući u tebe i udobno smestiti među svim onim nevažnim koje si imao…a znam da si ih imao… I sve počinje bezazlenim kuckanjem, komentarom, osmehom… dvoje se osete ili se ne osete…Prvo se skontate, prepoznate se među milionima drugih… onda svi ti drugi postaju nevidljivi za vas… i pratite se, komentarišete, šaljete dvosmislene poruke… i niko to osim vas i ne primeti…kao što ni vi ne primećujete druge… i dolazite tu jedno zbog drugog,kao što i u reali piješ kafu u bašti kafića gazde kog ne podnosiš…samo zbog njega… kao što izlaziš na mesta gde se fura muzika koju prezireš… samo zbog nje… isto tako ćeš komentarisati postove o kojima realno nemaš šta da kažeš, čekaćeš njegov odgovor, lajkovaćeš njene reči… Sve dok se jedno od vas ne odvaži da pošalje poruku u inbox…
I tu počinje čarolija… kao kod svakog upoznavanja… prvo o opštim stvarima, o svetskoj ekonomskoj krizi, rezultatima izbora u Ukrajini, preziranju turske serije koju će ona pljuvati i istovremeno bez izuzetka gledati… onda će priče postati intimnije, njena nervoza postaće njegova boljka, njegovi padovi postaće njena tiha patnja… i svi će se pronaći u tome… oženjeni, udate, slobodni, vezani, oni koji imaju nekoga, oni koji apstiniraju… i svi oni će tu, samo na jedan klik od tebe pronaći svoju istinsku sreću ili ono što im u životu fali… Slatke reči, nežnosti, apstraktne dodire i ljubavi… Strast, sex, donji veš, provokativne fotografije… Samo od statusa zavisi da li će se te veze i ostvariti… Da li ćete i prekratiti muke susretom ili zauvek voditi ljubav po inboxima, chatovima, drustvenim mrežama, igrama…
Da se ne zaboravi… online… svi smo savršeni… na fejsu,il’ smo lepi il’ smo pejzaž… na twitteru,il’ smo mudri il’ smo resavska škola…na igrama, il’ smo duhoviti il’ smo fanatici… O,da… svi smo savršeni… a i dalje sami…

Florence + The Machine – Shake It Out

SRBIJO,VRATI ONO ŠTO SI UZELA

A da li bi neko mogao da mi kaže šta je sreća? Nisam sigurna ni šta je, a samim tim ne znam ni kako da dođem do nje… Mislim da je to ustvari uvek i bio moj problem, to što uvek težim, a ne znam svoj cilj… Čini mi se da sam jednom bila srećna, ali to naravno, nisam tada znala… Nisam znala ni da uživam u njoj, nisam je prepoznala… i da li moram biti uspešna na svakom polju da bih osetila sreću, mir, radost?

Sreća ti, isto kao ljubav, dođe neopaženo, tiho, kradom, da je i ne osetiš, sve dok je ne izgubiš…

Da… bila sam jednom srećna… imala sam sve… ljubav, posao, porodicu, novac, socijalni život na zavidnom nivou… a onda je sve to, i ne tim redom, počelo da se raspada… prva sranja počinju sa nedostatkom novca… tada počinje nervoza, problemi, ružne misli, ružni snovi…ružne reči… Tada se gubi ljubav… tada pokazujemo onu ružnu stranu, ružno lice, bes, mržnju, sve ono što smo mislili da nikada nije ni postojalo u nama, a ustvari je samo bilo duboko sahranjeno tu negde, i jedva je čekalo da bude probuđeno…izbilo je na površinu… A jebi ga, obično nemaš snage za te neočekivane udarce, bojiš se, jer su ti nepoznati…

I volim ovu zemlju,volim njene planine, reke, livade, njeno sunce i njenu kišu… Volim ovu zemlju, ali državu prezirem…O,  Srbijo, toliko si života sjebala, da je čudo da ga uopšte u tebi više ima…. stvorila si nesrećne sudbine, već unapred osuđene na propast…. Ubila si najveće ljubavi, sahranila svoju decu onog trenutka kad su prvi put ugledala svetlost dana…

Rasla sam sa devojčicama i dečacima iz komšiluka… dobra deca, deca dobrih ljudi… neki od nas uspeli su da prežive ratove a da to nisu ni osetili, da se provuku kroz tinejdžerske dane bez posledica, da ne polete za rešenjima koja su se u tim trenucima činila lakšim… a bilo je lakše ići niz dlaku sa vremenom…

Srećna deca postala su deca rasturenih brakova… Odlični učenici postali su propaliteti… Ambiciozni klinci postali su žrtve ulice…. i nemoj mi reći da se nisi sretao sa iskušenjima… Svako od nas bio je isuviše blizu tim kratkotrajnim nirvanama, tim privremenim rešenjima koja su ustvari privid sreće… Ulica je pojela toliko mojih drugova, vršnjaka, poznanika, starijih i mlađih od mene….

A sećam se, sanjali smo iste snove… Svako od nas imao je san… Šta želiš da budeš kad porasteš?… Neki od nas su odrasli prerano, neki prekasno, neki nikada neće ni odrasti, neki nisu ni doživeli da počnu da odrastaju…. Odnela ih je ulica, odnelo ih vreme, kriza, država…

Ta surovost sa kojom smo se svi sreli u nekom trenutku, mnoge od nas je odvela u potpuno pogrešnom pravcu…. Videti ona ista nasmejana lica sa kojima sam nekada igrala žmurke između zgrada, dečaka sa kojima sam krala komšijske jabuke, devojčica sa kojima sam rastezala lastiš od bandere do bandere.. volela bih sada videti ta ista lica… Umesto njih, videla sam izbezumljene face, sa podočnjacima do zemlje, ustondiranih mozgova, rasplakanih i nasmejanih bez razloga… bolesnih… Mnogi od njih još uvek hodaju zemljom, ovom istom koju smo svi podjednako voleli, državom koju sada preziremo…. Mnogi od njih sada hodaju iznad te iste zemlje, a pokopani su duboko u njoj… I onda se zapitam, kome su njihovi tihi koraci kojima su hodali, a kojima su još tiše otišli odavde, kome su doneli dobro, a kome su ostavili večite suze, neprolaznu tugu i nesreću koja ne silazi sa lica ucveljenih majki, sestara, drugova i drugarica… Koliko me samo porazi jedan jedini pogled na sliku iz četvrtog osnovne, kad na prste jedne ruke izbrojim one koji su u životu uspeli… A pod uspehom ne mislim na poslovne uspehe, već na porodicu, ljubav, decu…. Strašno je kako smo se izgubili u vremenu… Srbijo, sve smo ti dali, a sve si nam uzela… I zašto? Da bi nečija deca mogla da se šire po kafanama, skupocenim automobilima, luksuznim stanovima??? Zbog koga smo zauvek ispratili nedužne, zbog čega je u nama ostao večiti, gorki ukus prema svemu što život čini? Ne, zaboga, ne! Ratovi nisu prestali, đavoli nisu otišli sa ovih prostora, iz ovih gradova, kuća i stanova, iz glava maloletnih junaka koji se svaki dan bore sa nevidljivim demonima ulice, bede, straha i nemaštine… Rat se samo presvukao u drugačije odore, u kojima ga neko prepozna, a neko ostane slep zauvek… Rat je ostao isti, samo je oružje drugačije… poznato, ali ne i dovoljno prepoznatljivo… umesto bombi, pušaka i pištolja, svet se naoružao špricevima, iglama, čašama, flašama, kašikama… I tiho, podmuklo, bezobrazno, nemilosrdno odnosi isto onoliko života koliko ih je odneo u svom šljaštećem, prepoznatljivom obliku… A oni koji bi trebalo da pomognu, isuviše su zauzeti sobom, svojom nesrećom, svojim problemima ili čak, svojom srećom, svojom bahatošću, svojom guzicom koja se širi po foteljama na račun napaćenih, svojim džepovima, sve dubljim, sve punijim, opet na račun dece čiji životi očito nisu dovoljno vredni da bi se njima pozabavili… Očajnički jauci i vapaji prolamaju iz njihovih pluća, bez glasa, potpuno nečujno…

O, Srbijo, sve smo Ti dali, a sve si nam uzela… Voleću ovu zemlju, njene livade, njene ulice, njene  planine i reke, njene zgrade i trotoare… Zemlju ću voleti, ali državu ću prezirati… Jer, Srbijo, oni koji su Te vodili iskopali su u Tebi rupe i u njih pobacali sve ono što je trebalo još uvek po Tebi da hoda, ruku pod ruku, za Tvoje bolje sutra, za Tvoju budućnost, za Tvoju decu i Tvoju mladost… I sve smo Ti dali, a sve si nam uzela…

Joe Cocker – Ain’t No Sunshine