Rss

Archives for : February2014

MALO MANJE AUTOCENZURE

Možeš reći da sam nenormalna, ali meni se svaki izlazak u grad doslovce zgadi. Kad vidim one nazovi-frajere,raščepljene po separeima, na njihovim stolovima skupocena pića, pod njihovim ručerdama gomile para i zgodnih maloletnica. Pogledam one klinke,jbt, zgodne , lepe, kikoću se glasno, dozvoljavaju da im oni krmci zavlače prste pod haljinu, u dekolte… One se kao  nećkaju, prenemažu se, a uopšte ne možeš da provališ da li im prijaju ti dodiri ili glume i bukvalno briljiraju u toj ulozi kako bi sutra dobile neku sitnicu, kako ne bi platile piće ili da bi se prodale za nešto treće… ne znam jebo te, nije mi jasno…ali dođe mi da priđem njihovom stolu, da furnem onoj maloj šamarčinu, da je uhvatim za ruku,odvedem kući i njoj i njenim matorima očitam par lekcija i ‘zabranim’ joj da se pojavljuje u gradu narednih pet godina… Posmatram ih,.. jedna od njih je plava,druga ima dugu crnu kosu… jbt,ne zna se koja je lepša…obe vrte onim savršenim guzicama pod nosevima matorih perverzmjaka, mlate sisama, jedna kupovnim,druga domaćim. Ne ide da ne napomenem da sam posle neka tri meseca opet videla ista ta dva para sisa, ovog puta u društvu nekih drugih dobrostojećih magaraca, samo sto su sada sve četiri sise bile veštačke. Jbg, radilo se,pa se zaradilo… A volela bih da čujem taj visokointelektualni razgovor između njih dve drugarice,pred polazak u grad… Ne mogu ni da zamislim kakve se genijalne ideje javljaju u tim mozgovima, kakvi se brutalni planovi prave u tim glavama. Volela bih i da čujem razgovor između njih dve i ove dve krmčine, ako uopšte i razgovaraju, izmedju njih dve i njihovih roditelja kad podju u izlazak…Zaamišljam njihovo kikotanje dok se spremaju, imperativ u glasu ove dvojice ili brižna očeva pitanja i njegovu patnju, jer, sigurna sam, kapira on da ćera nije izrasla u ono za šta ju je gajio i školovao… možda ne može ni sam da se pomiri sa tim da ćerka nije ispunila očekivanja,već se pretvorila u, nikad on to sebi ne bi priznao, u jeftinu sponzorušicu koja još jeftinije izgleda… i baš me zanima,koji je to trenutak u prošlosti kad su one.zaista rešile da odjebu osećanja,  moralne i porodične vrednosti i da postanu to što jesu….
Creva mi se okreću… I svo vreme mi se po glavi vrzma ista ideja – kako bih joj sad prišla, povukla je za onu kosurdaču, javno isprebijala pred svima i poslala je kući… a onim majmunima bih one masne prste i ruke gurnula u džepove, gde je počinjao i završavao se čitav njihov seksualni život pre nego što su došli do prvog miliona. Bez sumnje. takvim je majmunima jasno da su, bez imena, debelih novčanika,preduzetničkog duha ili pozamašnog nasleđa umesto mozga, ustvari niko i ništa..teško je i zamisliti, veruj mi, da su ove dve devojčice nekada bile deca…da ih je majka nekada ponosno čuvala u rukama… i teško je i pomisliti, gledajući njih dve, da jednoga dana možeš imati ćerku, koju  ćeš vaspitavati da poštuje prave vrednosti,.bori se za sebe na neki drugi, ispravan način, voli zbog ljubavi, ljubi i spava i oseća….A ona se pretvori u ovo… u jeftino sredstvo za zadovoljavanje niskih pobuda matorih i nedojebanih ‘porodičnih’ ljudi, tačnije-svinja, licemera, koji tamo negde verovatno imaju svoju kuću, svoj krevet, u krevetu svoju poštenu ženu, a u sobi pored svoje spavaće dve ćerke, istih godina kao ove dve nesretnice…
I milion mi je puta prošlo kroz glavu, iako znam da nije ispravno… stoko bezrepa… koliko je lakše širiti noge nego provoditi dane i dane u besparici, mučiti se dok preživljavaš studentski život, učiti radi budućnosti…. Koliko je lakše prodati guzicu nego grejati stolicu istom radi nekog boljeg sutra…milion.sam puta pomislila kakvu nepravdu živimo mi koji smo pokušali na neki ispravan način da obezbedimo svetlu, srećnu i normalnu budućnost… Šta je gadnije, jadnije, bolje i svarljivije…   Ma na kraju krajeva, ako ne budem imala ćerke, imaću sinove koji će rasti u ovom jebenom socrealizmu, i,neminovno je, iako sami neće biti tako vaspitani, puniće im se glave svakojakim glupostima, živeće paralelno sa vremenom u kom će se devojke u sve većem broju pretvarati u ove dve moralne spodobe, jer, jebem mu mater, nema se… Nema se, jebo te… I kako ja sutra svojoj deci da kažem da treba da uče školu kako bi obezbedili sebi budućnost, sreću, normalan život, kad ni ja sa tom istom školom u životu nisam napravila ništa jače od pukog premošćavanja, preživljavanja, ceđenja poslednjih dinarčića sa bankovnog računa…Kako da im serviram priču o poštenom radu, a da pritom budem sigurna da će je sažvakati? Ja treba da im prosipam priču da su sami krojači svoje sudbine???? Ma daaaj! Nisam pametna… Da li presipati iz šupljeg u prazno, laprdati o kovačima svoje sreće, neshvaćenim i rođenim u pogrešno vreme na pogrešnom mestu… ili da im jednostavno otvorim oči i kažem kako će odlično proći u životu samo ukoliko mama nađe neku dobrostojeću budalu, s jednom nogom u grobu, koji nema ni kučeta ni mačeta, a kome ćemo moja porodica i ja biti sve i svja u životu, koji će svoje pozamašne sume nekretnine i automobile prepisati na njih dvojicu, i to iz čiste ljubavi prema meni??? Možda se u tom slučaju potrude pa nam i sami pronađu tako neku budaletinu… Ma hvala, ali neka fala… Teško da mogu postati toliki  pesimista jer jedino za to jbg i živim… neći odbaciti  njihove snove  i ostaviti ih otvorenih usta da vagaju o svojoj sudbini… svako ima pravo na svoje želje i snove…. Svako ima načine da do njih i dođe i ostvari ih…

Eto… toliko… a sad odoh da razmišljam o sudbini svojoj i svoje dece… tačnije, da vidim koliko soma koštaju neke pristojne sise, prirodno napućene usne, uklanjanje rebara po paru, liposukcija, podizanje guzice, izbeljivanje čajnog kolutića i ostala mnogobrojna rodbina…Sa ovakvom svojom platom, odradila bih se taman na vreme da me lepu sa’rane…

Saint Germain – Rose Rouge

Au Revoir Simone – All Or Nothing

Avicii – Adicted To You

NEK TI KUPI SREĆU…

Najlepši trenuci u životima većine ljudi jeste rođenje deteta. Kad ga vidiš onako malog, bespomoćnog, zatvorenih okica, stisunutih usana, obuzme te onaj nesvakidašnji osećaj… neizmerna, bezuslovna ljubav pomešana sa strahom od odgovornosti, jer na svetu postoji biće, mali čovek, čije postojanje zavisi isključivo od tebe i tvoje brige i osećanja. I kako će i u šta izrasti, da li će biti veći ili manji čovek, vaspitan ili kreten, i to su neke njegove odlike koje u manjoj ili većoj meri zavise upravo od tebe. I svako ko se može nazvati roditeljem, trudi se da od njega jednog dana bude čovek, na način na koji mi to vidimo. I pružaš mu ljubav, neizmernu, radiš prekovremeno, da bi njemu bilo bolje, savetuješ što bolje možeš, trudiš se da ne oseti teškoće i probleme sa kojima se suočavaš u pokušaju da mu obezbediš što bolju budućnost, držiš ga kao malo vode na dlanu…

Ćerke su tatine mezimice… očevi ih štite, one zauvek ostaju tatine male devojčice…. e sad… kako od tih malih, nevinih devojčica postane ono što danas predstavlja veliku većinu devojaka…   ne verujem da očevi imaju takav san za svoje ćerke… da su mogli i pretpostaviti da će njihove lutkice postati to čemu one danas teže (čast izuzecima).

Iskreno, nisam baš sigurna da je kriza jedina koja je odgovorna za te moralne i ideološke oscilacije, modne izlete i pogrešne aspekte… mislim da je problem u društvu, porodici, vaspitanju, okruženju, medijima…

Sedela sam danas u bašti kafića pored gimnazije… i da sam se kladila sa nekim koje su devojke tek pošle u srednju školu, a koje su profesorke istim, verovatno bih i bez kuće ostala. Nijedna, ali slovima NIJEDNA ne nosi ranac! Sve do jedne su uprtile torbice ili novčaničiće u svoje negovane ručice ili su jednostavno došle u školu bez ičega, bez sveske, olovke ili bilo kakvog obeležja jedne srednjoškolke. A torbe nose na onaj popularni način, ne u ruci, ne na ramenu, nego ih oklembese o ruku savijenu u laktu, sa šakom u takvom položaju, da svaki put poželim da im tutnem koji kovani novčić kao milostinju. I našminkane su, potpuno, sa sve podlogom, korektorom, puderom, maskarom, ajlajnerom… i to ne neiskusno, nego onako, vidi se da je ta fasada na njihovim licima plod dugogodišnje prakse, vežbe… ja bre, dan-danas ne znam ni nijansu pudera da izaberem, a čujem ih kako za stolom pored mog pričaju o raznoraznim trikovima za povećanje ovoga, umanjenje onoga, vizuelno isticanje ovih, prikrivanje onih i slično….

Ma jebem ti, nije da nisam znala da klinkama danas mozak tako funkcioniše, ali nekako, dok sve to ne vidiš , ne čuješ iz prve ruke, ne skontaš kakve su to već unapred potrošene duše i bačene i unesrećene  sudbine, trudiš se da ne veruješ u to. Sedela sam i pila kafu čekajući prijateljicu. Za stolom pored mog sedele su tri devojke prepričavajući prethodni vikend. Nije da sam prisluškivala, ali ni one se nisu baš trudile da budu tihe. Razgovarale su o momku koji se dopadao jednoj od devojaka, o njenom izboru između njega i još jednog koga su pominjali, a čije mi je prezime malo zaparalo uši… Bilo kako bilo, devojčici se dopada običan momčić iz grada, zaljubljen u nju već neko vreme, ali je drugarice nagovaraju da se ipak odluči za sina lokalnog nazovi biznismena, nekog skorojevića koji je ko zna koliko ljudi zavio u crno da bi sinko mogao da potpisuje po gradu u tri noću i da se širi po kafanama ko proliv po livadama. ‘ali ne dopada mi se… debeo je, slinav, bahat je, tretira devojke kao stoku…’. ‘ Ma daj ne seri’,  govorile su joj ostale, ‘možeš valjda malo da istrpiš zarad nečeg bitnijeg. Možda jeste ružan i mator, ali je svaku sa kojom je bio, obukao od glave do pete, vozao je po gradu u onoj limuzini, vodio je na putovanja…ajde bre, nemoj da si kobila, razmisli sta je bolje. Pa šta ovaj može da ti pruži? Možda će te izvesti koji put na piće, a onda ćete ostatak vremena provoditi kod njega ili kod tebe, gledajući neki romantičan film…’ Tada su prasnule u smeh  koji je meni tako dugo odzvanjao u glavi, da poprilično dugo nisam mogla da se opasuljim, pogođena onim što sam čula i ogorčena na sebe i vreme u kom sam rođena…

Šta li misle tate o svojim mezimicama kad ih vide onako iskvarcane, ‘doterane’, sa kilogramima i kilogramima fasade na licu, silikonima u sisama i dupetu, sa nekoliko pari rebara manje… da li su mislili kad su ih prvi put uzeli u ruke, da će iste te devojčice biti vođene totalno pogrešnim zvezdama, lažnim idealima, niskim pobudama i sitničavim ljudima…  Da će kriterijum za njihovu sreću biti bankovni račun, broj kartica i debljina novčanika svojih životnih saputnika. I nije meni žao ni tih koji imaju, jer oni su savršeno  svesni da ih takve ribetine neće voleti zbog onoga što zaista jesu ili zbog onoga što bi one želele da postanu pored njih: majke, žene, gospođe, dame… znaju oni da su platili, koliko su platili i koliko dobili kupivši sve te mačke i mačkice da glume sreću sa njima…. nije mi žao njih, oni su imali izbor, jer, koliko god da su ružni, aljkavi, glupi-svaka krpa nađe zakrpu…

Žao mi je tih devojčica, koje će, vođene pogrešnom percepcijom sveta i kvaliteta, vrednosti, porodice, jednog dana neizbežno shvatiti da su uludo protraćile život i da, onog trenutka kad lepota prestane da radi za njih, da je njihovo mesto već popunila neka nova, lepša, mlađa… Tada će im bar doći iz dupeta u glavu i nadam se da neće biti kasno za promene, za uzdizanje nekih drugih vrednosti, jer u svakom drugom slučaju, moraće shvatiti da nemaju za koga da žive… Jer, život je besmislen ako ga nisi posvetio ljubavi… I kažu da je bolje voleti i biti ostavljen i patiti, nego ne voleti nikada…

Empire Of The Sun – We Are The People

Izbor ili ne

Da je homoseksualnost izbor, svaka bi žena postala lezbejka, samo deset minuta nakon upoznavanja muškarca.

Oprosti…

Kad je poverenje prokockano, ‘oprosti’ ne znači ništa…

Ljubav i mržnja

woman-alone_Jedino što želimo jeste, da nas neko voli bar onoliko koliko mi mrzimo sebe.

BILO JE TO VRIJEME…- Gorki

bosnia-17-1Bilo je to vrijeme, zlo vrijeme, vrijeme bola, patnje, rušenja, smrti, surovo vrijeme, vrijeme u kome je život bio najmanje vrijedan, vrijeme suza, onih najtežih, majčinih suza. Bilo je to vrijeme u kome je rušeno sve, rušeno je sve lijepo, i od cigle i kamena, betona i drveta, ali su rušeni i snovi, da snovi, oni u kojima se živi danas a gradi sutra. Bilo je to vrijeme kad su od tuge i rijeke skrivale svoju ljepotu pokrivši se maglom, kad se nije čuo njihov vesili žubor i rijeke su bile nijeme, nijemi svjedoci igre života i smrti. I dani su bili drugačiji, niko se suncu radovao nije, nije, jer su sunce i dan bili na strani smrti, smrt je lakše dolazila do nas, nije birala, njoj je bilo svejedno, uzimala je sve, i starce i žene, nas vojnike, ali i djecu…eh, kako to boli…a onda dođe noć, umjesto smiraja i tišine počinje oglašavanje smrti, prebrojavanje njene surove igre, crna noć i crna zemlja su bili poslednje utočište onih sa kojima se smrt taj dan poigrala…a onda lelek, glasovi koji ti se urežu duboko…sanjaš ih…kako je to strašno, kakav je to košmar…bilo je to vrijeme u kome su sve žene nosile crno, vrijeme žalosti, svaka kuća je bila obavijena u crno, a umjesto crnih barjaka, crna noć je viorila…bilo je to vrijeme straha, strah je urezivao duboke bore na lica majki, supruga, sestara…trebalo je ispratiti sina, supruga, brata i čekati da se vrati…mnogi se vratili nisu, mnoge je dočekala noć umjesto osmjeha i dobrodošlice, a na put bez povratka ih je ispratio lelek, suze…bilo je tu i ljubavi, zaljubljivanja, brakova…ali je i to bio teret protkan strahom, strahom gubitka, jer noć nije birala, suza i lelek su čekali svakog od nas…bilo je to vrijeme koje je donosilo samo zlo, bilo je to vrijeme koje je ostavilo duboke tragove u nama koji smo bili svjedoci te igre života i smrti, nama je ostavljeno da progovorimo umjesto onih što ostaše nijemi, onih što umjesto njih progovara hladni kamen, kamen koji ostaje opomena na vrijeme zla…

 

Autor:  Gorki