Rss

Archives for : March2014

SVE…

Nazovite to kako hoćete… ustala na levu nogu, jela bunike, nisu joj sve koze na broju, nije u vinklu… Nazovite to kako hoćete, ali upravo je danas taj dan… ustala sam na levu nogu, doručkovala bunike dok sam uporno van vinkla brojala manjak koza… pada ova kiša, budim se, raspoloženje u skladu sa vremenom… ležim u krevetu razmišljajući kako bi bilo dobro da dobijem neku povišenu temperaturu ne bi li imala opravdanje da ceo dan prelezim u krevetu…
Gledam onu kap što se polako spušta niz prozor… i postaje brža i tanja i linija njene putanje sve više postaje pravolinijska… Kreće se isto kao i čovek… a kad kažem ‘čovek’ , mislim na socijalnu životinju sa koeficijentom inteligencije višim nego kod drugih bića… Ne, ne mislim na čoveka kao karakternu osobinu… Takvi su izumrli, pa i ja sa njima, svesno ili nesvesno… Polako se spušta niz okno… Kao kad život počinje… U početku pun, nenačet, milion ideja, prohteva, želja, bez rana, sujete… Svaki dan je sunčan, deca smo, nema onih problema odraslih, čuvamo se za bolje dane…. Planiramo budućnost,ne sanjamo se po direktorskim foteljama, sa vrhom grafitne olovke u uvetu…Sanjamo nedosanjane snove , svako od nas ima odredjenu viziju, želju, san… Niko od nas ne sanja o parkiranju svoje najnovije mečke u enterijer kafane, butika ili kakve radnje… Ne sanjamo nabudžene spojlere i felne od par stotina eura… Jer nam snovi nisu bili tako prosti, bez trunke kreativnosti…Doktori i učiteljice, nastavnice, kao naše želje i prohtevi, vremenom su se pretvorile u starlete, akterke kućnih videa, lutke sa ogromnim glavama i trouglastim očima…
I spušta se niže, baš kao i čovek… spuštamo se, svesno ili nesvesno, savijamo se pod pritiscima i teško je odoleti… na ovom ovde mestu, u ovom ovde vremenu, u ovom ovde životu, retkost je opstati u moralnim i drugim vrednostima… gube se , nestaju, pragovi su spušteni, slabe spone koje nas vezivaše za dobro… i tanji su živci, kao put kapi kiše…
E kad počneš da se spuštaš, to više ne može ni da se zaustavi, osim ako ne naleti neki jak vetar koji će te šetati levo-desno po horizontali… a uvis, veoma teško i veoma retko…
A kad padne, kad se spusti skroz do dna, kad se srozaš toliko nisko da niže ne može, oooo, tu će ih biti… biće ih mnogo istih takvih kao što si ti… i nemoj se zavaravati, nisu oni tu da bi te podigli, podržali… tu su da bi te povukli nadole, da ti pucaju po prstima kojima se bezuspešno držiš na ivici provalije…da se igraju tobom, tvojim osećanjima, tvojim uspomenama… Oooooo, koliko će ih samo biti… a ti ih dobro zapamti. Zapamti one koji su ti pružali ruke i zapamti one koji su te šutirali tako bespomoćnog na dnu… zapamti, da bi znao koga da ignorišeš kad ponovo ustaneš. A ustaćeš, veruj, hoćeš. I ne daj da te menjaju…
A kad zaželiš da ustaneš, biće teško, više nego teško… kao da želiš onu istu kap sa dna da vratiš na vrh prozora… i na tom putu bićeš sve tanji, sve istrošeniji… ali, ako ikada uspeš da stigneš do vrha, pokupi sve one druge kapljice, budi uz njih jači i njih učini jačima… nemoj samo nemo posmatrati kako se slivaju niz prozore, jer će jednog dana gravitacija ponovo učiniti svoje…
I sad se pitaš o čemu bulaznim, šta pričam, zbog čega baljezgam… Been there, done that… so many times… nije istina da moraš da padneš da bi bio čovek… a kad kažem ‘čovek’ , ne mislim na socijalnu životinju sa koeficijentom inteligencije višim nego kod drugih bića… Ne, mislim na čoveka kao karakternu osobinu… Takvi su izumrli, pa i ja sa njima, svesno ili nesvesno…ali se i dalje nadam nekakvom neraskidivom krugu osećanja, emocija, koje samo taj takav homo sapiens može posedovati… I danas mi se učini da ga ugledam… sa svećom u ruci, tražim čoveka… svesna ili nesvesna, nisam bolja od drugih…

Titiyo – Come Along

USPOMENE – GORKI

Bratunac, mjesto kroz koje prolaziš samo ako moraš, a i to moranje je mnogo manje moranje, nego moranje onih koji žive tamo…kako im je, oni znaju najbolje. Krenuh za Srbiju, i taj put preko Bratunca je najbliži i najbolji, jer na dužni od kilometar ima najmanje oštećenja na kolovozu, i poznavah taj put iz poslijeratnog vremena u kojem sam da bih preživio švercov’o raznu robu na relaciji Bijeljina-Tuzi ( Crna Gora ) – Bijeljina… Naravno, misli bez kontrole, same, bez najave odlutaju na to, već sada daleko vrijeme, vrijeme koje nije ni malo bilo jednostavno, vrijeme u kojem nisam imao ništa, a imao sam sve…imao sam bezbrižnost, imao sam dvadesetičetiri godine i život pred sobom…misli bi i dalje bile u vremenu koje je prošlo prije skoro dvadeset godina da u grupi ljudi koji su stajali tik pored kolovoza ne spazih poznatu osobu…ili mi se samo učinila poznatom…naglo zakočih ne razmišljajući da li ima neko vozilo iza mene, naglo, jer je čovjek koji mi se činio poznatim, užurbanim koracima odlazio sporednom ulicom. Otvorih prozor i zovnuh ga imenom. Stao je. Laganim koracima mi je prišao i pružio ruku. Lagano se izmakao i odmjerio me par puta. Na moje pitanje da li me poznaje, odlučno je odgovorio da me ne poznaje, mada sam u njegovim očima i pokretima spazio i osjetio naprezanje da se sjeti, znao sam da me intezivno traži u sjećanju, u vremenu koje je iza njega. A to vrijeme je ostavilo duboke tragove na njegovom licu, svaka ratna godina je ostavila trag, ali i sve poratne, njemu možda i teže. Trgoh ga svojim pitanjem gdje je ratov’o. Razmišljao je, dvoumio se, vodio je borbu u sebi šta da kaže strancu, istinu ili ono što istina nije. Nekako tiho, kroz usne je rekao da je ratov’o na Ilidži. Kad sam ga ponovo pit’o da li me se sjeća, sleg’o je ramenima. Pitah ga da li se sjeća ko mu je na Treskavici previo ruku koja se držala samo na koži. Odlučno je odgovorio da se sjeća mladića koji se zvao Goran. Pitah ga da li se dobro sjeća tog mladića, i dobih potvrdan i odlučan odgovor. Rekoh mu da bi onda i mene trebao da se sjeća, ali je samo slegao ramenima. Ponovo sam mu pružio ruku i rekoh mu da sam ja taj mladić, da sam ja taj Goran. Ostao je nijem…umjesto riječi, njegova je ruka govorila, ruka kojom je više puta pokrio usta…i dalje je bio nijem…ni riječi…samo suzne oči, ali ne i suze…uporno je rukom pokazivao prema nekoj kući koja se nalazila u onoj ulici iz koje ga vratih…ali ni riječi iz njega…obećah mu da ću ubrzo doći do njega na kafu i rakiju, obećah i sebi, a njegovi pokreti glave su mi govorili da me je upravo na čašicu rakije i razgovora zvao ali da nije mogao da izusti…ostao je nijem u tom trenutku, i ja sam sada, ali napisah da bi se čulo…e moj Žara… Tvoj Goran

Autor: Gorki

FOR J

Ma možete da pričate šta hoćete… ali dok nisi svoj, ne možeš biti ničiji… Ustvari, sve više sam sigurna da si, dok ne nađeš sebe, svačiji, samo ne svoj… Milion puta sam rekla da oko sebe moraš imati ljude sa istom dijagnozom, istim smislom za humor, istim potrebama, interesovanjima, muzičkim ukusom… Ma serem, nebitno je to… sve je to vrlo malo važno… sve-osim dijagnoze…A retki su takvi. Retki su oni sa kojima možeš podeliti sve, i dobro i zlo, i razumeti njihove žute minute i oni tvoje, voleti i kad su nadrndani zbog ljubavi, para, računa, kurte, murte, mame, tate, poznanika, prijatelja, sranja, bubica, pravih problema, izmišljenih gluposti… E, kad nađeš nekoga takvog, ko će razumeti sva ta tvoja sranja, a čija ćeš sranja ti bez pogovora trpeti, ko će te prihvatiti sa svim tvojim manama, koga ćeš voleti bez obzira na nedostatke… Tada znaš da stvarno nekoga imaš…
Znam da će zvučati potpuno nenormalno, ali ja svoju dijagnozu, identičnu, delim sa nekim koga sam upoznala na internetu… ne na fejsu, ne na twitteru, ne na društevnim mrežama… na jednoj igrici sa kojom sam, svojevremeno, umela da preterujem, da osvanem… Igrala je igru sa prijateljicom sa kojom je tada radila isto ono što sada radi sa mnom – prozivala, prosipala, na finjaka spuštala, naravno, po zasluzi… ( malo češće bez razloga, tj.samo iz dosade ). Dakle, uletim ja njima u igru, one počnu sa, kako vidim, već uvežbanom zajebancijom, koristeći isključivo srbgliš ( srpska verzija engleskog jezika, to jest, piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano ). Počnu one onako blago ispipavati teren, pričati na srbglišu, ja se ne uključujem, dok ne shvatih da su u pitanju osobe sa, kao i ja, sumnjivim, nenormalnim, blago retardiranim smislom za humor… Uključim se ja na prve pokušaje provokacija, koje su bile, malo je reći, gadne… E sad, možete zamisliti količinu gadosti u mom odgovoru kad su one bile oduševljene… I nastavljamo mi u istom fazonu igrati igru i pritom se dopisivati sve na piši – čitaj jeziku. Završi se ta igra… Ja uđem u drugu, treću, petu desetu… Ponovi se to još jednom, dva puta, tri… svaki dan… U jednom trenutku smo prekinuli zajebanciju i počele pisati o normalnim stvarima. Rekosmo sve, samo imena nigde… Ono što u reali prvo kažeš, ovde je postalo tabu tema, kao da će zajedno sa tim izgovorenim imenom spasti gaće, kao da će sve ono što ispričasmo do tada biti ogoljeno, kao da se rizikuje jebeni život. Mislim da sam ja bila ta koja je tražila nalog na fejsu, ime i prezime, podatke, sve… Možda i nisam, ’bem li ga, oprosti J. ako lažem. To takvo prijateljstvo počelo je dopisivanjem, prepričavanjem anegdota, nenormalnih događaja koji su nekako i nju pratili isto koliko i mene. Njen smisao za humor, to takvo podudaranje sa mojim… Neprocenjivo… Znaš ono kad imaš nekoga ko ti ne mora ni reč reći, ti već unapred znaš šta treba da uradiš, šta da kažeš, kako da se ponašaš ( J.nemoj da se ljutiš, tebi to malo slabije ide, ali i dalje te volim ). Dakle, počelo je prepričavanjem nekih nebitnih, svakodnevnih događaja… Vremenom je priča postajala ozbiljnija, valjda zajedno sa njenom i mojom potrebom da se nekom izjadamo za svoja sranja, nekome ko to ne može ispričati ili ko bar, na taj način, ne bi mogao uticati na razvoj događaja… Pa i nek ispriča, šta sad?! Ona je kilometrima daleko, preko reke… Koga tamo boli dupe za ono što se meni dešava… isto kao što je i ona razmišljala, sigurna sam… Postepeno, smo išle dalje i dalje, korak po korak… Znači, prvo zajednička igra, zatim dopisivanje na igri, dodavanje u prijatelje u igri, onda isto to na fejsu i na kraju skajp. Kakvo je to oduševljenje bilo, ona i ja prvi put na skajpu! Pa za pola sata provedenih sa njom, ismejala sam se više nego što se inače za godinu nasmejem!!! Toliko smo slične, toliko slično razmišljamo, da smo počele jedna drugoj dovršavati rečenice… Majke mi, da sam muško, oženila bih je!!! Bez razmišljanja!!! Sad i odma’!!!
Posle par meseci, videle smo se u Beogradu… Osećam da je znam godinama, da je njena porodica moja porodica, da je njena ljubav prema meni jaka koliko i moja prema njoj, kao da smo zajedno čačkale nos u pesku sa tri, odlazile u obdanište zajedno sa šest, dobile prve jedinice sa 12, imale prvog momka sa 17… I jebeš mi sve, osećam kao da mi neko čini nepravdu tako što nas je naselio baš tu i tu, mene ovde, nju kilometrima daleko… I osećamo da bi zajedno mogle zaljuljati svet, uzdrmati zemlju, napraviti ono što niko nikad nije… Zajedno u svemu, istini, lažima, igricama, problemima… Ja sam tu za nju, ona je tu za mene….
Jebo te, zvučim ko pripadnik LGBT populacije… A zabole me, verujem da svako od vas ima nekoga u svom životu za koga oseća isto to… Neko za prijatelja, neko za drugaricu, nego za brata, sestru, neko za ujnu od strica preko babine zaove svekrvinog unuka pašenoga sestrića, s majčine strane, preko očeve, do babe, dede, jetrvine sestre psa i mačkinih prvih bačenih mačića… Ja za moju J… Za moju J.ja nemam ’ne’… Za J.ja nemam ’ne mogu’, ’ne znam’, ’nesam školovala’ i ostala opravdanja… Za moju J.mora sve i mora odmah… I glavu na panj, i ruku u vatru, ma i odmaći se od zida… Eto, toliko je volim… Ustvari, volim je više, ali nisam vešta sa rečima kako bih bila u stanju da opišem koliko je ponekad trebam, koliko mi fali i koliko bih volela da je tu…
I nije bitno odakle se znate, važno je da je tu, i da ne želiš da ga pustiš, ni sad , ni sutra, ni nikad… Kao ja moju J…

P!nk – True Love ft. Lily Allen

Robbie Williams – Feel

IMA JOŠ LJUDI…

Prijatelji i ‘prijatelji’… ima ih svuda i svako ih ima… pravi , lažni, povremeni i stalni…. Ne znam kakvi vama najbolje leže, ali meni nekako lepše kad mi pukne istinu u facu , nego da mi sere iza leđa… lepše mi da budu iskreni sa mnom nego da budu iskreni o meni tamo negde pred nekim drugim…. Znam, znam, svi tako kažu , ali se kritike ne primaju baš najbolje…kenjate kao ‘jao , reci mi šta misliš, kaži mi iskreno…’ , a ovamo, ma svi bi da vam se nabacuju, udvaraju, da komplimenti pljušte na sve strane…. E pa nije svako u mogućnosti da laže…
Ne znam za vas, ali meni je facebook doneo mnogo ‘prijatelja’… ali ne ‘prijatelja’ kao što su oni što su neko vreme sa mnom bili dobro , pa onda kad su iz emotivnih, finansijskih (da, finansijskih!), sebičnih i, na kraju krajeva, svakako profitabilnih razloga, rešili da se naprave blesavi i odjebu nekolicinu ljudi koji su, jedini …. Ma nebitno… Face mi je doneo mnogo prijatelja, ljudi sa kojima mogu popričati o svemu i svačemu, pričati o najintimnijim stvarima iz svog života, i to na način takav , kao da smo ovce zajedno čuvali, podelili desetine užina, preživeli stotine sranja, popili milione jutarnjih kafa… da li upravo zbog toga što mislimo da se nikada nećemo sresti ili što se dogovori tipa ‘nađemo se tu i tu , tada i tada, sa tim i tim’ najčešće ne obistine… ili je to zbog toga što u reali nemamo stvarnog, pravog čoveka kom bi pružili poverenje i svoje najdublje tajne… ili zbog toga što znamo da to poverenje u facebook prijatelja ne može da završi posledicama (ponekad)… ne znam da li zbog toga ili nečeg drugog, ali primetih da se mnogo lakše otvaram ljudima tamo, na fejsu, gde me niko ne zna, gde me neće sresti, pa tako ni osuđujuće gledati u oči kad lupim neku glupost ili ispričam svoja razmišljanja, stavove i dešavanja… ne znam… fenomen je to…
Neki od tih ljudi su mi dali savete kakve ni od šrinkova ne bih čula… ne platiš a dobiješ sve na tanjiru: od iskustva, preko dijagnoze, od razboljevanja , do preboljevanja, od zaljubljenog, do odjebanog… ma sve! Sve što hoćeš… ko google u malom majke mi… sa sve ispovestima… Imam par prijatelja na fejsu koji su već million puta više ispali ljudi prema meni nego što je bilo ko od mojih prijatelja u reali… I kažu mi, stvarno mi kažu ono što misle, napljuju me brate mili za sve pare, i što jesam i što nisam, ocrne me najstrašnije, a iz kog razloga? Za čije babe zdravlje? Iz neke koristi? Zato se i vezujem za te ljude… visimo danima po inboxima, pričamo, smejemo se, plačemo, kukamo na plate, na devojke, momke, život, alkohol, posao… I nemamo šta kriti… zbog čega? Jer nam neće upasti nijedna strina, tetka, ujna, početi da sere o moralu, o lepim i ružnim rečima, dobrom i lošem ponašanju I nepristojnom vokabularu.
Ono što je najbolje od svega, možeš brate da biraš sa kim ćeš da pričaš. Pametni, glupi, nesrećni, srećni, zaljubljeni, odljubljeni, sexy, aseksualni, homoseksualci, biseksualci, zauzeti, oduzeti, cool likovi, sirovinčine… voljti da naučiš nešto, voljti da se zabaviš, voljti da se smeješ, voljti da plačeš, voljti da neguješ iq… I, ja imam ljude sa kojima sam svakodnevno na vezi, po ceo dan se smejemo, isti smisao za humor, ista dijagnoza… I ja ih volim… stvarno osećam da ih volim… I da ih znam sto godina… I da smo zajedno ovce čuvali i podelili desetine užina, preživeli stotine sranja, popili milione jutarnjih kafa… I skačemo za vrat svakome ko nam se zameri, podržavamo se ko braća rodjena… Prepoznaće se oni sami ovde…
E sad… ima i raznih budala, jbg nemoj da se zalećeš… prave ti probleme, upadaju u privatne živote a da nisu ni pozvani, manijače, progone…. I onda bežiš, skrivaš se, menjaš slike, ime, prijatelje… čuvaj se jbg… ne govori previše, ako nisi sasvim siguran da su to tvoji ljudi, tvoje srodne duše…
Uglavnom, tamo ćeš za petnaest dana upoznati nekoga bolje nego nekoga u reali za isto toliko godina… ako nisi lud…. I glup…. I zavlačit… I ako si oprezan… jbg ima million prednosti i mana…. Moraš voditi računa sa kim ulaziš u priču… Ali isto tako je i u životu zar ne? Okruženi smo licemerima, lažovima, ali isto tako i dobrim ljudima. Samo ih treba prepoznati… ako si dovoljno vredan da oni prepoznaju tebe… e, upravo tu kreće priča…

Lana Del Rey – Born To Die

Des’ree – Life

MEDJU LJUDIMA

Jbt, potpuno sam zaboravila kako je dobro putovati vozom. Jbg, imalo se , moglo se, širilo se dupe po putničkim vozilima. A sad, boga molim da mi šalterska radnica poveruje da imam dva’es’ dve i da mi ne traži indeks, koji već godinama negde, među nekim knjiigama skuplja prašinu… Ali čoveče…što u vozu možeš upoznati budala…A nije da i oni za mene ne kažu da sam kreten… Verovatno… Pogotovo kad se povede priča o politici…Kad počne da mi drži predavanje o naprednjacima, radikalima, demokratama, liberalima… Doslovno mi se pripovraća… I svi sve znamo, svi smo najpametniji… I tačno, čim pogledaš čoveka, možeš da zaključiš kod kog će mu broja na glasačkom listiću zaškripeti olovka. No, ne bih o profilima, da se ko ne uvredi. Elem, u vozu saznate lične priče, svako ima neku svoju… ovaj studira, ona radi, oni kod dece, ovi od dece…
Dođem ja na štajgu, umilni glasić preko razglasa obaveštava da je putnički voz za Užice preko Valjeva, Kosjere i pičke materine, postavljen na deseti kolosek. Pogledam ja, kakav bre voz? Jedan vagon! Do Užica! Eeeej, jedan vagon!!! Kad počeše oni ljudi da se lome jedni preko drugih ne bi li uvalili svoja dupeta u čista i dezinfikovana sedišta u miomirisima opijenim kupeima … Uleteh i ja, gazeći preko ljudi, žena, dece, starih i bolesnih i zauzeh mesto u prvom slobodnom kupeu iz kog me nije pratio pijan pogled oborene glave ili ustajali zadah mešavine slanine i belog luka… Za mnom uđoše i neke dve žene, jedna zgodna i jedna vidno namučena, iz nekog sela, reklo bi se. Za njima još tri čoveka, jedan stariji, a ova dvojica su bili srednjih godina… šta god to značilo. Počesmo se odmah zajebavati na račun ažurnosti železnica Srbije jer je naš dragi nam vagon u samom polasku zabeležio kašnjenje od dva’es’ minuta…A u kupeu mrak… Ustvari, mrak u čitavom vozu,a kad kažem ‘voz’, mislim na lokomotivu i onaj naš vagon… restrikcije, šta li je. Onaj stariji godpodin koji je seo preko puta, dobaci još dve-tri šaljive i ne rekavši ništa, ubrzo zaspa, što sam skontala po njegovim neprirodno otvorenim ustima koja su se nazirala pod svetlošću lampiona u daljini. Negde oko Rakovice, stiže nama struja, tj.svetlo, što smo mi dočekali ovacijama i aplauzom. Kad smo se napokon pogledali u oči, upoznasmo se, red je, i skontasmo ko je odakle i dokle ide. Troje do Valjeva, bračni par i jedan muškarac. Malo pre toga se otprilike i probudio onaj čovek od preko puta , a koji je trebaloda izađe u Lazarevcu.Ode čovek sav skenjan da proba da nađe prevoz nazad… Starija gospođa išla je do Kosjere. Počesmo prvo o vozovima, kašnjenju, njihovoj brzini koja se u Srbiji više ne meri kilometrima na sat, već satima po kilometru… bračni par poče pričati o sebi, nekako smo došli na tu temu, o svom životu i radu u Kanadi , gde su iz Mostara otišli još davne ’94. Kažu ljudi da je u Srbiji skupo, preskupo čak i za njihove pojmove. Počeše pričati o prednostima života koji tamo žive , o nezamislivoj lakoći otplate stambenog kredita, o vrednosti diplome , struke, mozga… O mogućnostima, prednostima, vrlinama i retkim i beznačajnim manama… O školi, obrazovanju, ženi, samohranoj majci, njenoj deci i njihovom položaju… O prednostima znanja jezika, puno rada ali isto toliko novca…i jebeš mi sve, vrati mi se ona stara želja, ona stara boljka i ambicija da odem odavde, da i meni sunce grane , da , jebem mu mater, svojoj deci pružim ono što je meni oteto. A znam da će me osećaj, kol’ko za dan dva, pustiti, napustiti, da će euforija prestati, da ću se vratiti svom jednoličnom, bednom , mostogradnjom između delova plate ispunjenom životu…. A kako sam želela da odem odavde, da putujem, da vidim sveta, da upoznajem ljude…. sanjala o inostranim plažama, visokoplaćenim radnim mestima, prevođenju za raznorazne strane firme… naravno, očigledno ništa od toga ne biva… ili bar ne bez velikih odricanja…
Moje misli i maštanja prekinuo je telefonski poziv jedne lude, koja mi je još više ulepšala putovanje… i to taman u trenucima kad su ostali odlazili iz kupea… Smejala sam se, vrištala, ljudi su prolazili pored kupea gledajući me ispod oka, misleći verovatno, da nisam baš čista… posle minuta i minuta smeha, iskrenog, najiskrenijeg… skontah da postoje ljudi bez kojih ne bih mogla…Postoje mesta bez kojih neću moći, navike koje ne želim da menjam… A ima tu i bojazni od nepoznatog…Što će reći, ostajem ovdje… ne zbog lepog života, osmeha, radosti, jer, priznajte, toga nije bilo… može biti da sam slina, da nemam hrabrosti, da ću pre čamiti u mraku sa svojim srpskim sindromom straha od promene… A neka… Eto meni opravdanja…