Rss

Archives for : April2014

RODJENI…

Ponavljanje, da, ali tema je neiscrpna. Svaki dan novi slučajevi i svaki put isti zaključci.
Bože, koliko je bila lepa… sećam se, sve su je devojke u gimnaziji mrzele potajno želeći da budu baš kao ona. Šta god da obuče, kako god da se pojavi, za njom su ostajali muški pogledi, ženski ljubomorni šapati. Ali jedno je sigurno-svi su joj se divili… za muške je bila san, za ženske je bila jeftina drolja. Ali nikoga, baš nikoga nije ostavljala ravnodušnim. I nije je dugo bilo tu u gradu, a onda je počela da se pojavljuje s vremena na vreme sa jednim gradskim dasom za kojim je očigledno odlepila jer, nedugo nakon što se vratila u grad, čuli smo da se udala. Niko nije mogao da poveruje da je ipak ostala tu, ta devojka, svetske face i još boljeg tela, da je ostala tu, medju nama prosečnima i, na kraju krajeva, pomirila se sa tim da će zauvek živeti u provinciji i živeti život kakav živimo mi, obični smrtnici. Sasvim slučajno, postala mi je prijateljica, vremenom sve viže privržena, jako bliska. Bila sam srećna zbog nje,jer, i ona je bila srećna. U skladnom braku, neizmerno punom ljubavi. Da ste ih samo videli… posle sedam-osam godina zajedničkog života, i dalje su šetali zagrljeni ljubeći se na ulici kao kakvi tinejdžeri. I zavideli su im… Svi su želeli da budu oni. Svi su uživali u njihovom društvu, jer su oni bili tako skladni, tako su savršeno dopunjavali jedno drugo. On bi započeo rečenicu, ona bi je dovršila. Svako malo bi jedno drugom uputili pogled pun ljubavi, isprepletane prste dok su sedeli jedno do drugog.
‘Da, dobro si me čula’, rekla je. Ostala sam bez teksta, potpuno sam zanemela. ‘E, srce moje, pa mnogo toga se krije iza zatvorenih vrata…’ Jebo te, kakvu mi je šamarčinu tada spizdila, nikad ni sama neće biti svesna… Otišla je potpuno sama, nemavši pojma ni gde, ni kako, ali bilo joj je toliko loše da je sve bilo opcija. Sve, osim ostanka.
Misliš da nekoga poznaješ, a nemaš pojma. Misliš da o nekome znaš sve, a ustvari ne znaš ništa. I onda se osetiš ko june. Osetiš se kao govno. Razočaran si, skrhan do srži. Razočaran, jer ti je srušena čitava jedna slika o postojanju savršenih života, jedan veliki san koji si sanjao, srušen ti je čitav svet. Onda si istovremeno ljut I besan na sebe I na druge. Ja na nju, jer je toliko dugo ćutala. A onda I na sebe što nisam primetila…
Tada je prvi put pred nekim govorila o sebi I o poslednjih nekoliko godina svog života. Užasno je živela, užasno se borila, užasnim iskušenjima obojena. Govorila mi je o staklenom zvonu, zaključanim vratima, ljubomori, posesivi, bolesti, ljubavi, mržnji, strasti, bolu I oduzimanju svega onoga što je za nju imalo vrednost. Svaka njena ambicija je osujećena, svaka njena suza ismejana. Čuvao ju je za sebe. Samo za sebe. I nije je dao nikom. Nikoga nije pustio da postane bitan deo njenog života. Bože, koliko je lepa… Radila je, puno je radila. Čak I u poslu je nalazila utehu, svuda je bilo bolje nego kod sopstvene kuće. A to je grozan osećaj, grozan, I nažalost, jako poznat. Minuti kašnjenja kažnjavani su pogrdnim imenima, isto kao i vreme provedeno sa prijateljima, kojih je s godinama bivalo sve manje. Odevne kombinacije kretale su se od ‘hvala ti bako’ do prostitutke. A bojala ga se. konstantni strah uvukao se pod kožu. Neprospavane noći I mokri jastuci nisu ostavljali bore. Nezadovoljstvo, nemaština, nepoverenje… sve je bilo njena krivica… a ništa nije bilo. Niti je ona toga bila svesna. Razbolela se, pa ozdravila… razboli se pa opet ozdravi. Počinjalo je sa ‘ko te zvao’, preko ‘ko ti se javio’ do ‘ko je prošao’… zašto ovo stoji ovde kad sam ja prošle godine zahtevao da stoji upravo tu gde ti stojiš. Zašto ti se osmehnuo na ovaj ili onaj način, što se danas javlja kad je juče isto ovako prošao pored mene I nije me pogledao ko usmrđeli sir? Sve su to bila pitanja na koja ona nije imala odgovore, iako se beskrajno trudila da prekine agoniju, da udovolji, da se po ko zna koji put po sebi posere zarad mira….
A ona je ćutala… ćutala je I ponašala se kao da živi svoj san, da ne gori pod zemljom svaki put kad zazvoni telefon ili nerado napusti društvo pod nekim smešnim izgovorom. Ma nije mi palo na pamet, ta takva misao mi nijednog trenutka nije ni prošla kroz glavu.
I dalje je ćutala… ćutala je dok jednog dana nije totalno pukla, I napokon pustila bol iz sebe, I ‘sramotu pred svetom’ kako je njen pokojni otac imao običaj da govori. Otišla je bez reči, prethodno šaljući upozorenja, vodeći duge razgovore, prihvatajući izvinjenja I obećanja. Dok jednog dana nije totalno pukla. A onda je oterala govna u pičku materinu. Onda je napokon zauzela gard u borbi sa samom sobom. I volela je…O, koliko je volela I patila… ali je upravo zbog toga lagano umirala u sebi bez trunke nade da će jednoga dana ipak biti bolje. Umirala je svakog dana iznova I iznova, svaki put kad bi se rušile nade, rušili su se I njeni svetovi , kule od karata koje je tako pažljivo godinama gradila. A onda su se plastične karte pohabale, izvitoperile, isavijale, od silnog gužvanja I bacanja, I više nisu bile vredne truda. Napokon je shvatila da je vreme za neki novi špil.
I otišla je. Mirno. Bez reči. Samo je otišla. Kažu da ih je ona sama razjebala. Pričali su kako je bila najgora. A onda smo svi u jednom trenutku shvatili da je to ona ista devojka iz gimnazije koja je mamila osmehe, poluotvorena usta, uzdahe, šapate. Još uvek je bila lepa. Možda čak I lepša. Umor od teških godina ostavio je na njenom licu nekakav dostojanstven trag. I nikada, nijednog jedinog trena se nije pokajala. Samo je otišla. Mirno. Bez reči. Otišla je. Kao što najbolji uvek odlaze.

MANTIJA BEZ GAĆA

Odgajana sam kao ateista… ne , tata i tatini nikada nisu bili komunjare, kao ni mama i njeni… bar tako govore… nije da nisam imala izbor… baka je verovala, sa njom i mama, ali ni jedna ni druga nisu bile krštene… ja sam se krstila negde oko trinaeste godine, u šestom razredu osnovne i to ne iz nekih verskih pobuda, već pod uticajem društva… tačnije, jedne jedine drugarice čiji je otac bio pop. Čak sam htela i da se upišem na veronauku. Tada nije postojala kao obavezni izborni predmet u školi. Čuj obavezni izborni… Pa to je oksimoron! Pa gde se čovek može učiti veri?! Vera i nauka nikako ne idu jedno uz drugo… ali ajde…

Elem, nekako sam se uvek na te hrišćanske praznike osećala čudno. U svim porodicama sprovodili su se kojekakvi običaji. Slama, kukuruz, pogača, badnjaci, molitve, popovi, liturgije. Lebac, voda, ulje, mas’. Ništa od toga meni nije bilo jasno i svaka mi je veza bila strana. A opet, odrasla sam u crkvenoj porti, ne znajući ništa i ne trudeći se da naučim. Znam da je mama insistirala da postimo na Veliki petak. A što mama, života ti? Ni tada, a vala ni sada, nije mi bilo jasno čemu to. Ako ću da se čistim od eventualnih grehova, to je stvar moje odluke, osećaja, morala, a ne sadržaja iz WC šolje na osnovu kog se može utvrditi da li je odsustvo masti, jaja i mleka uticalo na moje iznenadno pročišćenje.

Ipak, odrastajući, neke me stvari nisu mogle zaobići. Gledala sam ljude pokošene nesrećom kako se okreću veri, crkvi, bogobojažljivosti, da li zbog nekih grehova iz prošlosti ili, što jednostavno u tome nalaze beg od svakodnevnice i surove reale, ili su prosto flipnuli u fanatizmu i otišli u neku potpuno drugu krajnost. Gradske ‘naše devojke’ odlazile su u manastire, tamo su, pojma nemam šta radile, vraćale se ovde iste kakve su i otišle, ako ne i gore. Momci sumnjivog seksualnog opredeljenja su takodje odlazili i, ispunivši praznine i rupe u duši , kao i u telu, vraćali su se punog novčanika i skromno, kako su ih tamo verovatno i naučili, kupovali po pola radnje u kojoj se valja sportska oprema.

Ako mene pitate, sve je to takvo licemerje da se čoveku želudac okrene i pri samoj pomisli na to. Popovi voze nove džipove koje smo im mi platili kad smo davali ‘drage volje’, iživljavaju se nad našom decom nesretnih sudbina, vaspitavaju ih po principu ‘lopata po turu’ i ‘širi noge da ti uteram dobro i isteram zlo’. Oni najveći vernici i ktitori naših crkava su istovremeno i najveće lopovčine, grešnici za sedmi, osmi i deveti krug Danteovog pakla. Daju delić svoje basnoslovne imovine u crkveni posed ne bi li se iskupili za sve nesretne sudbine običnih smrtnika za koje su sami najviše krivi. Onda im predstavnici SPC-a ližu bulje, tucaju se sa njima, i na Uskrs i na ostale praznike i pozivaju i nas da ljubimo ruke velikim pravoslavcima i štekamo im se sve u šesnes’….Ma mrš bre, mrš!

Malo je onih koji zaista veruju, zaista su u tome, stvarno poštuju zapovesti i žive onako kako je zapisano i njima svaka čast… ali toliko mi je pun kufer ovih hipokrita koji su svoje sudbine stvorili gazeći preko ljudi, ne osvrćući se dok god im se šestocifrena brojka smeši sa vrha gomile leševa.Eno ih brate, stoje u redu da se pričeste, ima ih ko kusih pasa. A kad komšiji trebaju pare da sahrani namučenu majku ili kad mesecima živi bez struje, pa gde ste onda stoko bezrepa?! Gde onda nestanu veliki čovekoljupci, sve sami altruisti, sve moj do mojega???

Ma budi brate vernik… budi hrišćanin, budi musliman, budist… budi ateista… budi brate šta hoćeš, i veruj u šta hoćeš… samo jebo te… nemoj biti govno od čoveka… nemoj majke ti, ako ćeš postiti šest meseci godišnje, a ostalih šest srati po svemu oko sebe…nemoj… ‘ Jer, odlazak u crkvu te ne čini hrišćaninom, kao što ni višečasovno sedenje u garaži neće od tebe napraviti automobil…Eto… it’s that simple

ŽENA, MAJKA, DOMAĆICA I KURVA

Ko kaže da je lako biti žena? Ceo jebeni dan ideš po sobama, skupljaš, sklanjaš, slažeš, pereš, čistiš… i ništa! Gde si bila, šta si radila? Vodi računa o kući, deci, jačoj i ružnijoj polovini… a vreme za sebe? Pa daj, iskuliraj, imaćeš ga kad klinci porastu, kad odu u beli svet, kad se udaju i ožene, ako ništa, imaćeš ga dva dana pred smrt… a ako ni tada ne stigneš, eh, jebi ga, znači da ti prosto nije bilo sudjeno…
Ustaneš pre svih, kako bi mogla ugrabiti vreme u kupatilu da namažeš kilo fasade na svoje crne podočnjake, na brzinu natučeš na sebe prvo što ti padne pod ruku… na izlasku iz stana shvatiš da na majici imaš fleku od ko zna čega, vratiš se, uzmeš maramu koja se ne slaže ni sa čim, prekriješ brljotinu i trčiš niz stepenice. Odradiš svoje radno vreme, koje ti padne kao odmor u odnosu na ono što te čeka kod kuće, obaviš kupovinu, naravno, pošto prethodno provedeš sate razmišljajući šta da skuvaš, a odlično znaš da je suljpa najbolje rešenje, jer će se jesti minimum dva dana. Dolaze klinci, postaviš ručak, napraviš salatu… prvo zoveš decu da sednu za sto i to traje… kad sednu, jesu li ili nisu oprali ruke i to traje još taman toliko da se pasulj dovoljno o’ladio da više ne može da se jede. Taman kad ih napokon smestiš pred tanjire, prešavši samo letimično pogledom po stolu, klinci pizde jer-‘opet pasulj’. I dok im ti objašnjavaš kako je pasulj zdrav, kako ne moraju pojesti sve, da ćeš brojati deset kašika, oni već škripaju kašikom po tanjiru, bezvoljno drobe onaj hleb u čorbu. Tvoj divni razumni suprug je do pola astala raširio novinčine, tako da ti ćošak sportske strane pliva u čorbi, a hronika mulja po salati… A ti brojiš kašike, brojiš, brojiš, a ponajviše brojiš u sebi, da se suzdržiš, da ne povučeš onaj stolnjak i srokaš i onaj pasulj i tanjire i sir i lebac, sve na pod! Ugrizeš se za usnu i molećivo govoriš deci da počnu da jedu, da ne budu gladni, da im treba snage, oni se migolje, mole da ne ručaju, da jedu nešto drugo… ‘Dosta!!!’, čuje se iza novina i klinci počinju da jedu kao da si im servirala njihovo omiljeno jelo… I napokon je gotovo… Opereš sudove, napuniš mašinu za veš,naravno, obično ti neka jarko crvena čarapa proleti na otkuvavanje sa belim vešom kako bi proverila svoju moć ubeđivanja pokušavajući da uveriš supruga kako je bebi-roze sada tako in među muškarcima.
E super… napokon 15 minuta odmora… da pružiš noge, da ‘odmoriš dušu’. Naravno, odmah te savlada san, onako nikakvu, na fotelji… Zovu te klinci iz sobe, kažu da imaju iznenađenje za tebe. Ulaziš u sobu i prosto ne veruješ svojim očima. Soba blista! Prašina je obrisana, knjige-svaka na svom mestu, igračke složene u sanduku tako pažljivo da čak i vratanca mogu da se zatvore… a deca, jedno za stolom, a drugo na krevetu i… uče. Vratiš se u dnevnu sobu , a tamo, umesto zauzete sofe, nesnosnog hrkanja i zapaljenog filtera cigarete, čeka te suprug, nasmejan, sa cvećem i paketićem u rukama. Kaže: ‘ Evo, draga, želeli smo da te iznenadimo… Jer zaista cenimo to što činiš za nas, to što si se u potpunosti odrekla svojih zadovoljstava zarad naših, zarad vaspitanja dece, da nam ništa ne fali, da kuća bude raspremljena, čista… Hvala ti draga, volimo te’.
Zvono na vratima. Skačeš iz fotelje i, kao da razočarenje što je sve bilo samo san nije dovoljno, suprug ti kaže ‘E, zaboravio sam da ti kažem, Mirko je rekao da će doći oko pet’… ‘Hvala ti što si me na vreme obavestio’, promrmljaš sebi u bradu, nabaciš osmeh i otvoriš vrata. A onda za Mirka kafica, rakijica, vodica, zadimljena soba, glasan smeh, a posle sedme, osme rakijice, počinju i neslane šale i masni vicevi.
Skidanje suvog veša sa žice, kačenje opranog. Fajtanje, peglanje, slaganje, kombinovanje… s vremena na vreme proviriš u dnevnu da vidiš da li su čašice prazne… I napokon Mirko odlazi… skupljaš čaše, tanjire od mezeta, slomljene čačkalice oko stola… pranje sudova… Vreme je za večeru. Klinci žele uštipke, dakle, uštipci. Mućkaš, greješ ulje, pržiš… i to traje i traje i traje. Ponovo snagom okeana dozivaš decu za sto, opet se nerviraš, guraš u sebe, ponovo brojiš do deset… koliko li minuta dnevno provedeš brojeći?
Nakon večere, rezervisano je vreme za svađu oko programa na televiziji… klinci hoće crtaće, on hoće ‘Arenu’… i to tako traje u nedogled… ‘Odoh da se istuširam’, rekoh, ali niko me nije konstatovao. Pod tušem sam napokon opuštena. Naravno, ni to ne traje dugo. Jednom se sere, drugi bi da piški, treći bi da čačka nos, treba im toalet papir, krpa za pod, prosuli su sok, vodu i ko zna šta još… E jebem ti život ti jebem, ne mogu dnevno ni pet minuta da odvojim za sebe, a da mi ne prisedne…’Evo, evo, ulazite, samo izvol’te. Izvinjavam se što sam i pomislila da ću moći da se bar istuširam na miru!’.
Vreme je da klinci idu na spavanje. Ubedjivanje traje minimum pola sata, da se obuku pidžame, raspreme kreveti i legne u iste. O pranju zuba da i ne govorim. Ko da ih u Aušvic teram. I tako svako veče. Pa jebo te život, zar im nije lakše da prihvate činjenicu da se zubi i ruke moraju redovno prati, da se mora legati na vreme da bi se na vreme moglo ustati. Za svo to vreme, dok se ja sa klincima preganjam oko leganja, moj dragi iz sve snage gleda neku, do bola uzbudljivu utakmicu za ostanak u trećoj ligi Azerbejdžana. Kad sam bila sigurna da su klinci napokon legli, udobno se uvalim u fotelju u dnevnoj sobi, a moja jača, ružnija, nesnosnija, lenja polovina mi kaže da dodjem i legnem pored njega, da se malo ‘mazimo’. E to je bio, onako, šlag na torti. ‘ jes’ ti čis’? pa ne mogu da stojim na nogama, umorna sam ko pas, nije mi ni do čega!’ A on me na to pita: ‘ A šta si ti to radila danas?’ uhhh… sve gori u meni… gledam onu pepeljaru… ladno bih ga zavalila u glavu, ali opet će na kraju na mene spasti da počistim… ‘Nisam ništa. U pravu si. Nisam danas ceo dan ni prstom mrdnula. Hajde ovako. Sutra ti, isto kao ja danas, nemoj raditi ništa, onda i prekosutra, a ja ću te uveče čekati u krevetu, vedra, nasmejana i spremna. Može?’. ‘Pa naravno da može. Napokon ću se odmoriti ko čovek…’ Hah, ishod se zna… prekosutra su usledili napadi glavobolje, umora, spavanja, bolova u leđima…
I kažite mi, lako li je biti žena? I sve je pitanje izbora… dobar momak , loš momak, frajer, šonja… svejedno je, dok god se veza sa lošim momkom ne završi brakom sa momkom koji te tretira loše… A što se tiče muških, valjalo bi da se koliko-toliko uključe u život oko sebe. Da ne ostavljaju čarape na sred dnevnjaka, da prosipaju pepeljaru pre nego na istu zasmrdi cela kuća… da nauče gde stoje viljuške, jer postoji velika mogućnost da će im jedna završiti u oku… ili jednostavno doći do one tačke u vezi kad je vreme da shvatite da je najbolje za oboje da veze uopšte nije ni bilo… Eto, toliko je jednostavno…

MRTVE DUŠE

Gledala ga je očima punim ljubavi… pogledavši njegove šake setila se i prvog dodira… setila se kako je zavukla ruku u njegov rukav nežno dodirnuvši njegovu kožu… osetila je kako je obuzima jeza,ona prva slatka koju samo jednom sa istom osobom mozes doživeti… setila se i njihove prve zajedničke noći koja je uvek delovala tako nestvarno, tako isprekidano, kao da se nikad nije ni dogodila… ta njihova prva noć, kao kakav nedosanjani san, koga uporno pokušavamo da se setimo do najsitnijih detalja. I taman kad nam kroz sećanje proleti nekakav dogadjaj,scena,izgovorena reč, taman kad pomislimo da vratismo iz zaborava nekakvu sitnicu koja bi nas navela na pravi put razotkrivanja istine…taman tada bi zazvonio telefon, mušica bi prošetala čelom, pobegla bi misao…
Gledala je njegove krupne smedje oči, prepune želje, strasti, poštenja i poštovanja, mržnje i divljenja… setila se kako su se te oči smejale kad bi se ona ljutila, kako su bez suza plakale sa njom… u njima je videla samo jedno… iz njih ju je dozivala istina…te takve oči nisu znale lagati… te takve oči nisu htele lagati…ne ženu koju je voleo… ne jedinu ženu koju je voleo…
Jer on je imao život… imao je svoj život tamo negde, u nekom drugom svetu, u svetu,njoj nedostupnom… znala je ona da tu ne pripada…nije ni želela da bude deo toga sveta, nije ga molila da bude njegov čitav svet, iako je to nevoljno i postala… i bilo joj je lakše da bude kukavica, da podje dalje, da ostavi sve za sobom, jer je teret koji je nosila bio pretežak… kažu da svako nosi svoj krst…a ona je bila previše slaba i za njegov i za svoj… Bolelo je, osećala je bukvalno fizičku bol koja je kao oštar nož parala njene grudi, od vrata naniže… istu takvu bol čula je i u njegovim bolnim uzdasima… želeo je da se mogao ponovo roditi, da je mogao ranije sresti, da je mogao sada slaviti deset-petnaest godina njihove ljubavi, onakve kakvu ranije nije spoznao. A znao je da je morala otići… znao je i da je hteo da se bori, iako bi ta borba bila svesno protiv njene sreće, njene sreće koju je iznad svega želeo… i pustio ju je da ode… iako je sa njom otišao i čitav njegov svet, njegovi snovi,.ma i njegovo telo otišlo je sa njom…
Srela sam je nedavno… bila je sama… posle njega, zauvek je ostala sama… ali bila je srećna, zadovoljna sobom… rekla je da je tu, u toj sobi, zauvek ostavila deo sebe, koji nikada više nije uspela da pronadje, iako je uporno pokušavala skoro histerično kopajući na nekom drugom mestu… ali je istovremeno vratila sreću onima kojima pripada… oca… muža… ljubavnika…
A on… retke su noći u kojima ga ne bude njene reči, šapatom izgovorene… njene poslednje reči koje je uspeo da čuje onda kada ju je poslednji put video… reči koje su zauvek promenile dva života, dva tela u kojima trunu mrtve duše… ‘Oprosti..’

Jessie J – Nobody’s Perfect (acoustic version)

GOSPODA ORGANI

Jedini kojima se smeškam i kad bi ih najradije nabola pesnicom, jesu istovremeno upravo oni koji znaju da je moj osmeh lažan i da bi im rado pomenula familiju, užu i širu rodbinu… Policija… –saobraćajna…
Priznajem, dugo su me obilazili, dugo sam uspevala da ih izbegnem, ali malo je ovo selo, ne možeš se večno kriti…
I neću nikoga da potcenjujem, ne vodim se onim verovanjem, da su svi pripadnici mile nam milicije, glupi… khm… Ali, pretpostaviću da je slučajnost, mene su većinom zaustavljali ovi malo manje bistri, da ne kažem, malo manje inteligentni, da ne kažem, glupi brate, ko tocilo…
Jednom prilikom sam se zadesila sa svojim bivšim, na samoj raskrsnici, skoro ispred kuće, kad su ga zaustavili jer nije propustio neke devojčice na rolerima.. Ljudi, pa ne bi verovali, prvo, koliko je dugo trajala rasprava oko toga da li su devojčice na rolerima pešaci ili vozači… Ex ih je uporno ubedjivao da su one na točkovima i zbog toga je trebalo da… šta? Poštuju pravilo desne strane, propuste ovoga što ide putem sa prvenstvom prolaza… ma ko će znati, mlaćenje prazne slame, ne bi li se posle smejali…. Uglavnom, dvojica uniformisanih lica, vidno iznervirani, posle nekih 45 minuta obostranog ubedjivanja, odlučili su da se više ne prepiru sa ‘budalom’ (pretpostavljam da im je to bilo na pameti, jer se na njihovim licima videlo čudjenje što ovaj uopšte ne odustaje…). Sve to je mene poprilično zabavljalo. Njih dvojica, uporni u nameri da se ‘gospodin razidje’, šta god to značilo, i bivši, koji se razmahao pokušavajući da im objasni koliko su dve klinke na rolerima opasne po saobraćaj na putevima Srbije… Taman kad skontah da smo dobro prošli i da ćemo se ipak provući bez kazne, onaj visoki, vraćajući bivšem njegove generalije, reče: ‘Gospodine, izvolite vaše genitalije’. Onaj drugi ga munu pod rebarca, i tiho šapnu ‘generalije, generalije!’ Ja se počeh savijati od smeha u autu ko da sam dobila porodjajne bolove, pokušavajući da prigušim smeh koji je iz mene nemilosrdno izbijao… Vrhunac je bio, kada je ex, čuvši šta mu ovaj vraća, reče:’Sram vas bilo! Moje genitalije! Zašto vi uopšte pominjete moje genitalije?! Molim vas, gospodine, nemojte više uzimati u usta moje genitalije! Dovidjenja, prijatno!’ Pogledah u njega, vidim da mu se ramenca treskaju u želji da prikrije prasak smeha, sede u auto i lagano se odvezosmo sa ‘mesta zločina’ napokon pustivši grohot iz sebe…
Jednom su me zaustavili samu, kad sam se vraćala iz grada, sama… Malo sam… dobro, malo više… u redu, baaaš sam požurila da se vratim kući i oni me zaustaviše… Otvorim prozorče, kako pravila nalažu i jedan, onako krupan gospodin (dingospo) pridje autu…. ‘Odakle i dokle?’ pita on. Ja rekoh: ‘ Molim?’, a u sebi mu pomenuh i oca i majku i brata od strica, i šta tebe zabole odakle idem i gde sam pošla… Kaže:’Dje s tako zalećeš?’ Očekivala sam da će mi reći:’Jedan tako zalećo pa potrevio djes prividja’, kao što već nekome rekoše, ali on samo dodade:’Vozila si 95′. Ja kažem:’Pa dobro, nećete mi valjda za 5 pisati kaznu?’… ‘Ali gospodjice, ograničenje je 60… 35 preko ograničenja, za to se oduzima dozvola…’ Reče on i koliko bih kaznenih dobila, koliko bih platila… Ne sećam se, ali znam da mi se od cifre zavrtelo u glavi… Jbt, šta da smislim sada na licu mesta, gde sam pošla, kad ovako u frci ne znam ni ‘da l sam došla il sam pošla’… Prvo što mi je palo na pamet, bilo je: ‘Gospodine, d’izvinete, ‘oću d’umrem kol’ko mi se ide u WC…’ Pogleda me čovek, ja mahinalno stisnuh kolenca u autu i on mi reče: ‘ Nemo’ da ti se ponovi… Ene ti tamo pumpe, ima WC…’. ‘Hvala vam, gospodine, hvala na razumevanju’… ‘Ajde, ajde, i ne zaleći ‘nako više’, ‘Neću, neću, ovo je vanredna situacija. Hvala još jednom, dovidjenja’. E sad, da me ubiješ, ne znam koji je organ bio, tako da, ako me još jednom zaustavi, a ja probam da se izvučem na istu foru, moraću da odradim laboratoriju i urinokulturu… I još usput da se šlihtam… Ma milina božija….

HAJDE SVE DA POKVARIMO

Kaže da je udata… udata za čoveka prema kome ne oseća više ništa. Kaže, sve je ok izmedju njih… Ok? Možda u tome i jeste problem. Sve je ‘ok’. Ali ništa više nije interesantno, uzbudljivo, vodjenje ljubavi se svelo na naviku… kad zaboravi da skloni svoju garderobu iz dnevne sobe, sa stolice, kad ostavi cipele na sred hodnika, nervira je, ispizdi je… pa čak i zbog njegovog šetkanja u gaćama po kući ona poželi da se ubode viljuškom u oko…
Šta je tu neobično? Bilo bi čudno da je drugačije… bilo bi čudno ako bi se pojavila neka prijateljica sa pričom kako joj je u braku, posle nekoliko godina, divno, veličanstveno, kako je sex dobar, kako se obožavaju, kako vole svaki minut da provedu zajedno…. u tom slučaju bi se samo zgledale, razmenile par sumnjičavih pogleda i pomislile ‘ma laže kurva’, sigurno ima nekoga…
Dan venčanja-dvoje mladih, u prisustvu svojih prijatelja i rodbine, obećaju se jedno drugom… I veruju da će zauvek biti tako…Posle venčanja ostaju fotografije sreće, radosti, ljubavi, strasti… a onda-razočarenje… i uglavnom su razlozi isti i za muškarce i za žene…. ‘bili smo isuviše mladi, nisam znala da je takav, ljubomorna je, ne dolazi kući, pije, puši, drogira se, sedi na ladnom betonu, hrče dok spava, hrče dok je budna, sere mi se po životu, ne može to tako….’ I potpuno sam objektivna kad kažem da verujem da bi na eventualnom tržištu muški mozak bio skuplji od ženskog… Glupe smo, jesmo…. Uhvatimo se budale, verujemo da će se mane izgubiti, ružne stvari izbledeti, jer zaboga, mi smo te koje menjaju svet! Ma ajde ne seri… taj da je hteo da se menja, ne bi ga brak sa tobom naterao na to, već njegova sopstvena savest ili njegov apsolutni sebičluk, isto kao i tebe… sve što u životu radiš, radiš da bi se ti osećao dobro… kupiš poklon da bi se neko obradovao, a taj neko, ako se obraduje nekom tvom gestu, biće ispunjen srećom… a sama činjenica da si upravo ti taj koji je uspeo svojim postupcima nekoga da učini srećnim, isto toliko čini i tebe srećnim… nisam sigurna da li je to onaj univerzalni, generalni, unisex sebičluk koga zapravo nismo ni svesni… Bilo kako bilo, ne nasedaj na gluposti, bilo da si muško ili žensko… Taj ili ta, neće se zbog tebe menjati… Ili će zauvek biti ono što jeste, od samog početka ili će pokušavati neko vreme da sakrije pravog sebe, a ti, zagrebi malo po površini, dok nije kasno…
E sad, nisam ja protivnik braka… ja sam protivnik laži, prevara, licemerja… Koliko ih je zapravo u tako ‘srećnom’ braku kakav predstavlja, širi se, raskokodače se o sreći, zaljubljenosti koja traje godinama, savršenom sexu, strasti, ljubavi , apsolutno neuništivoj, beskrajnoj, ljubavi… Ima ih mnogo… pa naravno, ko o čemu kurva o poštenju… Najgori su ti koji pričaju o tome i čude se tudjoj nesreći, a kad dodju kući, prvo se poseru na sve to što su prethodno pričali, izrokaju ženu sa vrata, opsuju muža kako kroče u kuću, mrmljaju nezadovoljstvo sebi u bradu, odišu mržnjom na svakom koraku…. A evo, došli nam prijatelji… Nabaci osmeh i pevuši, a posle ću ti objasniti zašto si kobila, a ti meni zašto sam psihić…
Ljudi… Zar se može tako živeti….? A niko nije više ili manje kriv… A opet…
Kažem, na nekom tržištu bi muški mozak sigurno bio skuplji od ženskog… jbg, ženski je potrebno menjati, jer se koristi…