Rss

Archives for : May2014

SAMO ŠIROKO I SAMO ŠIRENJE

Zelena polja, šume i planine, reke i potoci… i zašto volim ovu zemlju…
Igrališta, žmurke, lastiš, šuge, poligoni, klackalice, ljuljaške…
Sećam se svojih snova,prerano sam ostala bez njih… sećam se krila koja su rasla na sićušnim ledjima, prerano su mi ih oduzeli… sećam se osmeha na licima, prerano ih je tuga otela…
Sećam se svog detinjstva. I danas sam zahvalna što nisam direktno osećala očaj kojim sam bila okružena. Ipak, previše je to za jedno dete. Mržnja… Ratovi… Bolest… Patnja… I sve to odjednom…
Sećam se da sam i tada svakodnevno slušala ‘biće bolje, biće bolje’. I nekako sam verovala u to. Jer to su bile reči mojih roditelja, babina uteha, dedina nada. Ali od tada je prošlo već više od dvadeset godina. I znaš šta? Jebi ga, više ne verujem u to. I bojim se. Bojim se da ne kažem svojoj deci da će jednom stvarno biti bolje iako ni sama ne verujem u bajke. Samo ne mogu da se pomirim sa tim da smo već godinama na jednom istom mestu. Da smo u totalnom haosu. Da su moji roditelji verovali da će moja budućnost biti bolja, da se ta vera svela na najsitnije parčiće želje da se nešto promeni. Ne mogu da se pomirim da nas toliko dugo jedni isti ljudi konstantno teraju na kradju, prevare, licemerje, prodaju srca i duše…Jedna ista ekipa nas vrti oko prsta, isti ljudi nam rade o glavi. Devedesete, Bosna, bombardovanje, smetovi, poplave… ko je najebao? Ovi što su sedeli u foteljama? I koji i dalje sede? Ovi što vozaju džipove i napičene mečke, što im deca divljaju po ulicama, ubijaju pešake, kučiće, mačiće, bez ikakvih posledica? Jer jbg, tata mu je mudo? Ovi koje smu mi obukli u Armanije, Gučije, Versaćije? Ovi kojima mi plaćamo letovanja na Karibima, Maldivima, p….ma materinama? Ovi koji nam se skijaju na grbačama po Alpima, Himalajima?
Ovi koji imaju jedan jedini zadatak, a to je da bar ne gubimo glave zbog njihove nesposobnosti! Ovi zbog kojih umiru desetine ljudi, samo da njihove guzice ostanu sačuvane! Ovi koji nas okarakterišu kao umrle, preminule, udavljene, nestale, izgubljene! Jesmo, izgubljeni smo , nestali smo, umrli smo bre, zahvaljujući vašim apetitima, zahvaljujući vašim nezasitim dupetima, prepunim glava raznoraznih funkcionera, raznih picopaćenika, raznih i različitih govana koje smo prihvatali samo jer smo morali da biramo manje zlo. Ma nema manjeg zla! Sve je to isto smeće, sve je to jedan isti šljam čiju decu školujemo mi koji smo izgradili škole, čijoj deci kupujemo automobile, mi, koji smo izgradili puteve, čijoj deci plaćamo budućnost, mi, koji smo jedini spremni da damo apsolutno sve za tu budućnost. Naša su se deca najela suva leba, da bi njihova punila stomake kavijarom, priselo im dabogda!
Vredjaju nam inteligenciju, varaju nas brojkama,lažu, umanjuju, povećavaju, kite se tudjom slavom, a ako neko i progovori, prete, privode, zatvaraju! Ma zatvarajte, tucite, ostavljajte ožiljke! Ali i oni će zarasti! Ti, takvi, vidljivi, površinski, oni će zarasti! Ali ovi koje su ostavili u nama, ostaju zauvek da nas podsećaju koliko su dečijih snova uništili, koliko su majčinskih suza prolili, grobova iskopali, krila slomili. Ali ničija nije gorela do zore, a nama je poprilično dogorelo. I ako se istina može nazvati širenjem panike, ja pozivam na paničenje, urlanje, dozivanje, sve dok ima ko da čuje…

LAKU NOĆ LJUBAVI

Sanjala sam te noćas… Imao si isti onaj sjaj u očima kojim si obsjavao svaki naš dan. Imao si isti onaj osmeh kojim si me kupio mnogo pre nego što si mi ga i poklonio. I ruke… ruke sa istaknutim venama koje su mi, čudno, isto tako privukle pažnju. I ne, nisi bio savršen kao što nisi ni u javi. Ne, nisi imao široka ledja , nisi imao uzak struk i izvajano telo kakvo postoji samo u snovima. Zato sam i znala da si to zaista ti. Sa svim tim tvojim vrlinama, sa svim tim tvojim savršenim manama kojih je bilo mnogo više. I koje su me držale tako čvrsto tu, kraj tebe, u tvom savršenom lopovskom zagrljaju koji je svakim danom krao sjaj iz mojih očiju i pretapao ga u tugu. Nemu, neprimetnu, neprihvatljivu tugu. Godine ćutanja su prolazile, pretvarale osmehe u suze, rumene jagodice u tamne kolutove oko očiju, nežne butine u mlitave mišiće. I taj sjaj se gubio, gasio se kao što se i ljubav gasila.
U snovima si uvek dolazio onakav kakav si i na javi… Sa svim onim što me je privuklo tebi, a što me je na kraju od tebe i oteralo. Drskost, preka narav, kritičnost, ironija, cinizam…svi ti moji drugari koje sam i sama obožavala, u čijem sam društvu uživala.
Isto si me onako voleo, isto si onako znao sve o meni jer sam te ja pustila. Isto si me onako naveo da pomislim da možemo sve i da će zauvek samo to biti dovoljno. Naša volja, puno ljubavi, strasti, samo ti i ja i da će sve biti dobro. I bilo bi. Možda bi i bilo. Možda je i moglo biti da smo ostali deca, da nismo odavno prestali da sanjamo snove u kojima je ljubav ta koja pokreće svet. Ali mi smo odrasli, i šibani stvarnošću, nazor gajili planove o budućnosti, a znali smo. Znali smo da će se dečiji snovi zavući pod kamen čekajući nove koji bi verovali u njih. A mi više nismo. Možda smo i hteli ali više nismo. Jer između nas su iskopali rupu nepoverenja, netolerancije, nekontrolisane bahatosti u izgovorenim rečima. Između nas su iskopali rupu veću od onih koje su nas čekale iza leđa… S tom razlikom što bi ovu koja nas je razdvajala prešli zajedno, držeći se za ruke, čvrsto, ne puštajući isprepletane prste. Ovako, predali smo se a da nismo ni pokušali, okrenuli se drugim životima, drugim nepoznatim svetovima, izgubljenih pogleda, jer nas je čekalo nepoznato. Jer smo zajedno odrastali. Jer smo zajedno učili. Zajedno se smejali i zajedno plakali. I u snu si otišao… mnogo pre nego što sam te ostavila. I zato je san bio tako realan. Sanjala sam ga otvorenih očiju. Bojim se samo jednog….Da će ova bol koja polako iščezava biti deo sna. Da će se jednog jutra vratiti nova, sveža rana koja boli kao što je bolela prva noć bez tebe. Laku noć ljubavi, sanjaj snove u kojima ćeš sa drugima imati sve što nismo umeli. I napokon, nauči da te neko voli. Osećaj je neverovatan!

RODITELJSKI IZ LAKTA

Vremena se menjaju. Ideali se menjaju. Očekivanja se menjaju. Idoli se menjaju. Ljudi se menjaju. Sa njima se i deca menjaju…
Bili smo dobra deca. Dobra, u pravom smislu te reči. Poštovali smo ono što nismo imali. Pre svega, poštovali smo tuđe godine, iskustvo, u teoriji i praksi, profesiju, odanost, prijateljstvo, ljubav. Sa druge strane, ljubomorno smo čuvali svoje, kao da je prvo i kao da je poslednje. Malo su se mnogo promenile stvari ovih dana. Malo smo mnogo zastranili. Malo smo se mnogo isključili iz realnosti i počeli da živimo nekakve izmišljotine. Malo smo mnogo malo sebe dali za svet oko sebe, za ono što ostaje, ubeđeni da smo dali sve. Upravo zato što smo sve dali, pogubili smo niti, osećaj za ono što je dobro, u sopstvenom neznanju ugušili smo mozgove rođene dece.
To nevaspitanje! Ta količina bezobrazluka sa kojom se danas srećemo, to nepoštovanje! Tako bi mu staromodno i konzervativno objasnila kako da se vlada, da deset dana ne bi mogao na dupe da sedne. Ta drskost, obest… pa sunce ti poljubim! Odakle hrabrost! Odakle ti bre smelost da se ponašaš kao pećinski čovek, da vređaš autoritet, ne prihvataš kritiku i još se ponosiš svojom jezičinom i drskošću?! Pa kako bih te resetovala sa tri šamara! To su tone i tone nepoštovanja!
A zašto? Zašto? Pa ajmo mame, mame vam ga, izvadite prst iz nosa, guzice iz salona, sklonite telefone sa ušiju! Ajmo tatice, dignite dupe iz fotelje, prste sa daljinskog, ruke iz gaća! Svi smo pametni da seremo o vaspitanju, svi sve znamo, svi smo iskusni do mojega! A kad dođe vreme da se nešto konkretno uradi, da se pročita knjiga, da se provedu dva kvalitetna sata sa rođenim detetom? Evo tebi onda sine kompjuter, surfuj srećo do mile volje, a jbg sad, ako naletiš na neki neadekvatan video, pa se uživiš, pa malo počneš da primenjuješ i u praksi,e onda će tata da te oplavi jer nisi bio dobar dečak, jer nisi bila tatina mila devojčica! A da se ja nekim slučajem pitam, prvo bih mamu i tatu na prevaspitavanje, na lekciju o moralu i roditeljstvu! Pa ne možeš ga gurati pred ekran prvih deset godina, a onda čekati da izraste u normalno čeljade! Pa ne ide to tako sunce vam vaše poljubim! Aman! Debile da gajimo?! Pa jesmo li toliko odjebali sve što ima nekakvu vrednost, da smo izgubili svaki pojam o vremenu u kom živimo ionako bolesne načine?! Ne! Ajde da odvedemo decu u škole i obdaništa i prepustimo vaspitavanje nepoznatim ljudima koje opušteno baš zabole da se oko istog i potrude jer, realno, toliko su nezadovoljni svojim platama da ih baš svrbi oko nosa za našu decu. Ajde da okrivimo druge za naše promašene ciljeve. Ajde da izvučemo guzice od odgovornosti za šljam u kakav nam deca rastu. Ajde da nas malo baš zabole uvo za njihovu budućnost … i za budućnost njihove dece. Ajde da strpamo glave u vreće i zarad svojih sitnih zadovoljstava zatvorimo oči za sve što nas okružuje. Šta je uopšte bitno? Šta je važno za nekoga ko sebe danas naziva roditeljem? Da ima svoj mir? Da što bezbolnije prodje kroz detinjstvo i tinejdžerske dane rodjene dece? Zato im glave čvrsto selotejpom lepimo za televizore, laptopove, tablete, telefone? Pa jebi ga, daj onda da ih ponapijamo, nadrogiramo, daj da prespavamo te kritične trenutke u nekom teškom stondu, bez svesti, bez morala, da nas prosto, najprostije, savršeno zabole za sve osim za hedonizam! Sram nas bilo! Treba nam oduzeti pravo na razmnožavanje, kastrirati, sve povaditi, jer smo sebični, neotesani i nezreli!
Trgni se bre! Miči se! Probudi se vec jednom iz te učmalosti! Otvori oči i pogledaj gde idu! Trgni se i svom snagom zatrpavaj sve stranputice, proširuj makadame, asfaltiraj i usmeravaj. Kako? Rukama, nogama, glavom i guzicom ako treba kad već mozga nemamo!