Rss

Archives for : June2014

KAKO SE PRAVE BEBE?

Sedela sam u čekaonici, okretala se, ustajala, šetala, opet sedela, opet šetala, pravila se da čitam, izlazila, pušila, gasila cigaretu na pola…
– Bojana, izvolite.
Uhhh, sve se u meni zaledilo. Ko da sam pošla na prijemni.
-Skinite se i lezite.
Penjem se na onaj astal, bez reči, spuštam dupe na ono ko da stavljam glavu na panj. Počinje. Onaj prijatan osećaj u onom još prijatnijem položaju.
-Mhmmm, mhhmmm…
-Je li sve u redu?-upitah uplašeno.
-Samo sekund…Aha…Dobro… Predjite na ultra-zvuk…
Ooo jebo te, aman ženo, kaži mi odmah, bez uvijanja, oću l’ d’umrem, koliko je opasno, koliko mi je još vremena ostalo…
-Mhmmm, mhhhmm…
Mrmlja…Ćutim… Usrala sam se… svaki sekund ko godina boktevido…
Odgovorih na još par pitanja koja su se ticala moje unutrašnjosti … po njenoj faci koja se mrštila rekla bih da je neka teška bolest, neka rakčina, tumor veličine glave… Obliva me znoj, nije mi dobro… Sunce ti poljubim, ženo, oću li da krepam??? Ako ne krepam od toga, ima da pandrknem od srčke. Samo da sve bude kako treba, ima d’idem na preglede na svakih mesec dana, evo, kunem se! Uze neki kalendar, poče nešto da okreće, da računa…
-Čestitam Boko, u septembru dobijate bebu…
A? Kakva beba bre? Šta priča ova? Mislim, nije da sam nešto vodila račun, ali sam kontala da ću malo duže konzumirati brak, pre nego što počnemo da spavamo u odvojenim krevetima, u odvojenim sobama….
-Gde je budući tata?
Pokazah prstom na vrata. On je verovatno tamo već polumrtav, i njemu sam svašta utuvila u glavu, misleći da treba da pišem testament… U šoku sam… ‘Nači tako to izgleda, tako se to radi, tako se prave deca… Još nekih pola sata smo proveli u ordinaciji, ona nešto priča, pokazuje na monitoru, ovaj se smeška, pune mu oči suza…A ja…samo d’izadjem, samo d’odem, samo da ne slušam. Ne interesuje me ni veličina, ni srce, ni bilo šta na ovu temu. Sve mi je izgledalo drugačije, cela ta ideja bila je savršena sve do trenutka dok nije realizovana. Ej, bre, pa ja sam klinka! Dobro, nisam baš klinka, ali tako se osećam. Ja ne znam ništa o deci! Ja ni o sebi ne umem da vodim računa, a sad će tamo neko dete da mi se natovari na vrat!!!
Povratka kući se i ne sećam. Ovaj je nešto drobio, radosno skakutao, a ja, nit dišem, nit mirišem. Naredna dva-tri dana nisam nikome ni htela da kažem. Četvrti dan, jebo me ko mi reko da kažem mami, to zvone telefoni, padaju čestitke, suze radosnice, saveti, objašnjenja, iako nikoga ništa nisam ni pitala, iako me ništa nije ni interesovalo.
Prolazili su dani, sedmice, redovni pregledi i svakodnevna pitanja, šta, kad… Ono je u meni raslo, ja sam i dalje bila prestravljena, nespremna, apsolutno izgubljena. I ćutala sam o tome. Jebo te, pa ja ne umem ni da držim dete na rukama, svaki minut preko deset minuta sa nekim derištem mene dovede do ludila. A sad ću jedno takvo imati u kući i neću moći da odem kad poželim. Gde ja, tu i ono. Gde ono tu i ja. Zbogom društvo! Zbogom izlasci! Zbogom slobodno vreme! Zbogom živote! Pa onda raznorazne babetine sa svojim teorijama, šta i kako treba da se ‘ranim, čime da se mažem, šta da pijem. A ne mogu ja ovo, jok. Ja neću znati ni da ga nahranim, presvučem, okupam… A šta ako mi ispadne dok ga kupam??? Ako zaspim pored njega, pa ga zgnječim, ugušim ga??? Ako dobije temperaturu??? Šta onda??? O, sunce ti poljubim, pa ja ne umem ni o sebi da brinem, a kamoli o nekom tamo detetu. Najbolje bi bilo da na porodjaju krepam. Da to dete nikad ne sazna kako mu je majka bila nesposobna.
Vreme je prolazilo, meni je stomak bivao sve veći, guzica sve šira, noge sve salavije. O kako sam debela! Kako sam odvratna! Pa ja ne treba iz kuće da izlazim, izgledam ko trokrilni šifonjer! Mislim da sam dobijala kilogram dnevno. Noge su mi bile teške, ledja su bolela, stopala oticala. Kad će već jednom da se završi ova agonija?
Došao je i taj dan. Šetam, to jest, geljam po onom hodniku, nešto čekam, bolovi me satiru.
-Udjite Bojana, ponesite stvari, obucite spavaćicu i lezite.
Spustih one kese, ona sestra me pope na krevet, prikači mi neka sranja i ode. Svi moji ostali u hodniku, raduju se, šta li. Ležim na onom krevetu, sa radija trešti neki narodnjak, ja sama. U jadno doba, kad sam ja već počela da se savijam od bolova, dovezoše neku trudnjaču, ona dvaput jauknu i porodi se. Ušla dva sata posle mene, izašla dva sata pre mene. Ekstra! Pa ovo uopšte nije tako bolno ko što opisuju. Aha… počinjem da grizem rukav one spavaćice od bolova, žedna sam, muka mi je…
-Sestro, ka’će?
-Evo, još malo
‘Još malo’? ‘Još malo’ ona meni govori jutros od pola osam a sad je pola dvanes’. Ja- umirem. Pozdravih se u sebi sa celokupnom familijom, pomolih se bogu u koga ne verujem, pogledah oko sebe da još jednom vidim onaj prijatni ambijent oko sebe sa sve bolničkim smradom i zažmureh. Spremna da krepam. Ma nije prošao minut, udje jedna babica, zovnu onu drugu, zovnuše doktorku, primakoše neke sprave, staviše mi jednu nogu levo, drugu desno, i počeše objašnjavati šta treba da radim. A u pozadini, trešti ‘Crno i zlatno’. Kontam ja, smišljeno ubistvo.
-Mogu li da vrištim?
-Ne
-Zašto ne?!
-Nije ti ovo ludara nego porodilište
-Jesi se ti kad poradjala?
-Ne
-Onda ćuti i trpi
Ne bih prepričavala baš sve detalje tog nemilog dogadjaja, samo se sećam da se pojavio još jedan doktor, ili je to bio tip iz obezbedjenja, tako je izgledao, koji mi je u jednom trenutku legao na stomak, a ja sam ga tukla po ledjima jer mi se navalio na želudac ko ma’nit! Proklinjala sam i život i sex i oca i majku i brata koji me sa mužem upoznao i sebe i svu decu, doktore, babice i bolnice na celom svetu!!! U sebi sam pominjala čitavu familiju svog muža koji mi je ovo i napravio. Što mi nije tu da ga odalamim, da mu se mile Nove godine načestitam, da mu polomim ruke i noge, ulubim facu, otkinem genitalije…
A onda sam osetila olakšanje… prazninu u stomaku… sve je bilo gotovo… Nakon nekoliko minuta spustili su kraj mene zamotuljak, sklopljenih okica, koji je pravio balončiće svojim punim modrim usnicama i trudio se da se izbori sa šokom koji smo upravo zajedno preživeli… gledala sam ga sa nevericom… Ti si rastao u meni? Ti si mi zadavao muke svih ovih meseci? Zbog tebe sam poželela da se danas ne probudim? Zbog tebe sam bila debela, trbata, guzata i natekla?… A onda me oblio neki neverovatan osećaj… kraj mene je ležalo biće, malo, nemoćno, biće koje će narednih nekoliko godina zavisiti od mene i samo mene i moje ljubavi… osetila sam kako mi je suza skliznula niz obraz… Zagrlila sam svoj zamotuljak i tiho prošaputala ‘Moj Pavle… Moj sin… Moje sve…’

PRVI SEKSOVI

Odlično se sećam perioda kad sam umišljala da sam tako, tu i tamo, neko i nešto , kad sam glumila neku nedodirljivu ribicu iz srednje škole, kad su me vršnjaci ganjali, a ja se ložila na starije momke. Naravno, većina tih momaka koji su se meni dopadali bili su nekakve gradske face među devojčicama, mangupi, zgodni, svesni svog izgleda i utiska kakav ostavljaju na klinke, na glupačice koje su padale u nesvest na jedno najobičnije ‘zdravo’. Zna se, u grad sam izlazila da bih ga srela, na mesta gde je i on visio, uživala u slučajnim dodirima kad bih se probijala kroz gužvu u zadimljenom kafiću.
Ne znam da li je to među svim klinkama bilo isto ali, analize koje smo pravile nakon izlaska su bile jako detaljne, uz neiscrpne izvore tumačenja svakog pokreta glavom, rukom, nogom, svake rečenice koju bi dotični izgovorio. Bio je ljubazan ili ne daj bože nezainteresovan pri izgovaranju tog fatalnog ‘zdravo’, mahnuo je ovako ili onako, osmehnuo se ili namrštio, javio se ili ne. Ti momci verovatno nikada nisu ni bili svesni koliko su jednim jedinim pokretom, rečju ili osmehom znali da ulepšaju ili uprospaste narednih sedam dana, koliko su smeha i radosti izazivali, suza na oči naterali ukoliko bi taj osmeh bio upućen nekoj drugoj. A ta druga…ufff, ona bi momentalno bila najomraženije stvorenje, najružnija, najgluplja, i opet, do najsitnijih detalja analizirana ‘spodoba’ na planeti zemlji. E tada je na snagu stupalo pravilo ‘ako prdneš, usro si se’, sindrom koji inače prati ljude po malim sredinama. Ako je kojim slučajem ta nesretna devojka obukla suknju do kolena, već sutradan je bila polugola, u minjaku koji ni dupe nije prekrio, naružile bi je najstrašnije, ni krivu ni ružnu. Tada sam još uvek verovala da ću ponižavanjem drugih uzdići sebe. Srećom, odrasla sam. Nažalost, ima onih koji se čitavog života penju gazeći po drugima, no, to je već neka druga tema…
I tako, provodim vikende u gradu maštajući o danu kad će mi prići. Kad napokon priđe, uključim retard-mod, obavezno se izblamiram, lupim, zacrvenim se, ili mi stane mozak pa odćutim tih par trenutaka kao zadnji gubalj. Ali ako mi i posle toga traži broj telefona, znači da, ili je i sam isti takav retos ili mu se baš dopadam. Onda, prvi sastanak, drugi, peti, sedmi, odjebem drugarice, odjebem školu, okrenem se njemu u potpunosti. S tim što, nikad ja to njemu ne bih priznala… to je bilo ono vreme udaranja čežnje, tihog ljubomorisanja i vraćanja milo za drago… sve je bilo mnogo drugačije… Kakvi crni mobilni telefoni, kompjuteri. Ne, oni su došli kasnije i upropastili pisanu reč koja je polako kao takva nestajala, kao što bi nestajala moja inteligencija kada se on ne bi javljao satima, danima, jer-fiksni telefon, jer-ne zna kad završavam sa školom, jer-ne zna gde će me naći, jer-ne zna gde pijem kafu, jer-verovatno je umro od prevelike želje za mnom ili je krepo od nedostajanja, eto zato se ne javlja. Onda ga slučajno sretnem, ugledam onu izgubljenu facu koja brzo po glavi premeće raznorazne izgovore na koje ja, baj d vej, odmah padam, ne zato što sam glupa, ( ne kažem da nisam ), već zato što mi verovanje u to prija sujeti, zato što želim da verujem da je istina, zato što sam zaljubljena, zato što je tako lakše. Medjutim, dani nejavljanja se nastavljaju, sve do sledećeg slučajnog susreta, kad je već kasno za bilo kakve slične izgovore, to jest, kad je već sateran uz zid, kad je već krajnje vreme da kaže kako nije problem u meni, već u njemu, kako sam ja jedna divna devojka, ali kako on nije spreman za vezu bla bla bla bla…
Opet drugarice, opet kafenisanja, opet suze, opet reči utehe, opet tuga, i onda – mržnja-ljubav-ljubav-mržnja sve do trenutka dok ne postane ravna linija, tačnije dok se ne pojavi neko novi, neko još savršeniji i naravno, pitanje-šta mi je uopšte bilo da se zaljubim u onog pretodnog kad je ovaj ovde i sada ko stvoren za mene???? I tako je prolazila ta srednja škola, u oblacima, leptirićima, srculencadima, zvezdicama, imenima urezanim u gimnazijske klupe (direktore izvin’te)…
I bez obzira koliko sam tada bila glupačica, koliko sam se puta sedmično zaljubljivala, bilo je super! Bilo je bezbrižno. Bilo je dečije. Bilo je nevino. I tako davno. I tako daleko. I tako nedostaje. Taj osećaj. Da te nešto spiči i nosi deset centimetara iznad zemlje i da te boli uvo za sve ostalo dok god imaš taj osećaj u sebi, dok god te drži. I neka traje pet dana, ne duže, neka me nosi među oblake, pa neka me posle ponovo tresne o zemlju. Hoću da odlepim, hoću da poludim, hoću da se nerviram što ne zove, što ne piše, da mi pokvari dan, mesec, godinu, kad se ne javi, da mi ulepša život i izbriše sve iz sećanja onog trenutka kad se javi. Hoću da me vodi, da me nosi, da letim, da gutam leptiriće i knedle, da se ježim kad me dodirne, da izgubim svest kad me poljubi… Hoću!!! Znam da svi žele i hoće, ali ja baš ono, baš, baš i želim i hoću! Eto, samo još jednom, bar još jednom… na pet dana, ne mora duže… Hoću!

PEPELJUGA IL STARIJA SESTRA

Ne znam, ali ja sam u stanju svašta da uradim da dobro izgledam. Od šminke, do frizure, preko manikira, pedikira, kozmetičara, dermatologa, kratkih suknjica i mrežastih čarapica… Sve zavisi od prilike za koju se spremam. Naravno, dešava se da kroz iscepane farmerice zavijori neka dlaka, tu i tamo, da me mrzi da skinem lak pa izadjem ko kreten sa napola pojedenim noktima, zavežem kosu da se ne vidi da ima dovoljno ulja ko za četiri kila kupus salate… Ne znam, ali ima onih žena koje su apsolutno svaki dan tip-top sređene. Noge, ruke, dupe, sve je izdepilirano, I to uvek, svaki dan, bez izuzetka. Ne razumem jebo te, kako se izdepiliraju ako prethodno nisu pustile one dlačurine da im divljaju oko gaća? Mnogo toga su žene spremne da učine za svoj izgled, mnoge žrtve da podnesu zarad lepote. Neke od tih žrtava nisu nimalo prijatne. Neke od njih i bole i treba ti oporavak, pa bar dan, dva, tri, pet. Solarijumi, depilacije, klinci, palci, pičke materine… ali vidi, sve bih ja to izdržala, sve podnosim. I da sedim sa zamazanom glavom po četiri –pet sati kod frizera, I da mi drndaju po noktima dva-tri sata, I da ostavim onu stvar na traci za depilaciju, sve može… Ali sestro, ima li išta gore od jebenih cipela na štiklu?!
Pre neko veče, podjem sa drušvom na koncert jednog nazovi benda, obučem iscepane farmerice, gore neku majičicu iiiii… cipele na štiklu…Obujem ono govno, natakarim se ko da motku u bulji imam i krenem samouvereno, ko da sam ih nosila dvesta puta do tada. Naravno, sve je bilo u redu dok nisam čula četrn’estu –petn’estu pesmu, prvu koja mi je zazvučala poznato. Krenem ja da djuskam, ma sve pod kontrolom, riba i po, tipu do sebe jedem s glave, vrckam, uvijam se, ma sve u fullu. Sunce li ti poljubim! Kad poče onaj vr’ da sabija nesretne prste, useca mi petu, zgčio se palac, pravo u mozak udara! Gledam onaj narod oko sebe, ribe sve na štiklicama, djipaju, pršti na sve strane. Prodje nekih pola sata, ja i dalje tužna stojim, ne mrdam, ma mog’o mi je Tom Jones zapevati na uvce, nema mrdanja batice, oću d’umrem! Jedna po jedna, počeše one ženetine d’izuvaju cipele, bose skaču, ne pitaju. To, reko’, sa’ćuiI ja d’izujem ove moje, pa kud puklo da puklo. Taman da se oslobodim okova, setim se ja da na nogama imam neki petrolej plavi lak namazan 80-ih godina prošlog veka. A na rukama-crveni, do pola spao. Fantastična bi to bila kombinacija, da sam Jugonostalgičar. ‘Vako, savih onaj palac još više, smanjih nogu na 35, al ne lezi vraže! Počeše se tabani širiti, oticati…Ooooo, ima li gde da se sedne?! Kakvo crno sedenje, nit stolice, nit panja, nit kamena d’odmorim noge. Skontam ja da ću morati na amputaciju ako ‘vako nastavim,te počnem da se izuvam. Ljudi! Ako one cipele nisu napravljene samo zbog olakšanja koje osetiš kad ih izuješ, ubio me bog! Imala sam utisak ko da su mi stopala u tečnom stanju, tako su se noge prosule po onom betonu. Ladan beton, odmor za mozak! Malo po malo, počeh ja opet da djuskam, ovog puta lete nogice, mlatim ja ko da mi je poslednji put. Noge više i ne osećam, samo drmaj mala! Taman kad se ja opustih, taman kad sam upala u ritam nepoznatih mi pesama, popališe svetla po onoj bašti, onaj što su ga ubedili da zna da peva pozdravi raju i zahvali nam se što smo došli da slušamo kako zapomaže, fajront. Ajmo, idemo kući. Evo, evo, samo d’obujem cigle i krećemo! Auuuuhhhh… D’ubacim nogu-ne može! Ja drugu-opet ne može! Ovi urlaju, ‘kreći’, ‘ajmo’, ‘šta sad čekaš?’… Ljudi…kako sam ja ubacila noge u ono, nikako ne bih znala d’objasnim. Osećala sam se ko Pepeljugina starija sestra, samo ja nisam ‘tela princa, nego samo d’idem kući!!! Upropastih sebi veče, klela sam sopstvene noge, sopstvene želje d’izgledam normalno. Dogegah se nekako do auta, opet se izuh, i jedva se dovezoh do kuće s onim ljutim ranama. I rekoh sebi-e ne’š više!
Podučena iskustvom, obećah sebi i svojim nogicama da im ovo više neću prirediti. Vidi, nema tih dugačkih nogu I zategnute guzice koje bi me naterale da opet obujem one bakandže. Družiću se s patuljcima, zabavljaću se sa zaostalima, al neće moje nogice više u ono,jok! A večeras ću d’obujem nove, isto na štiklu, koje će mi opet ostaviti rane na nogama, samo da bi noge bile duže, guzica zategnutija. Ali one od pre neko veče više neću. Tako ću noćas i ove da kunem, ali ko ne reskira i ne dobija. Žuljeve… I umorne noge… I pomodrele prste… I tako… Odoh da privežem prste selotejpom, pa u provod…