Rss

Archives for : August2014

HVALA

thank youSećam se svojih snova, onih prvih, nevinih i naivnih. Skoro da se sećam i svojih prvih koraka. Sećam se svoje stidljivosti, bezobrazluka, razdraganosti i nestašluka. Sećam se da sam imala snove, da sam ih sanjala budna, sa glavom u oblacima, hodajući deset centimetara iznad zemlje. Sećam se i da sam ih prerano odbacila. Da su moje godine ljuljaški, klackalica, peska i žmurke ostale tamo negde. Nedovršene igre bez pobednika, napuštena igrališta bez smeha i graje. Jer su mi drugi oduzeli detinjstvo. Jer su ga drugi pretvorili u prošlost pre nego što je uopšte i zaživelo. I ne sećam se žutih ljuljaški sa igrališta između zgrada, šarenih klackalica koje škripe, ne sećam se. Sećam se samo sive boje peska u kom smo se igrali, crne boje zemlje u kojoj smo bušili rupe za klikere, sećam se krvi na poderanom kolenu koje je majka sa puno ljubavi čistila, ljubila i prelepila flasterom…

I oduzeli su mi… Sve moje čokolade, kolače i snove od džemova i marmelada.

E pa gospodine predsedniče, premijeru, ministre ovog i onog sranja, ne može se tako. Sjebali ste naše snove, snove naših roditelja koje su za nas sanjali, ne može se tako. Nismo se tako dogovorili. Ne možete nas jahati godinama iz različitih fotelja i očekivati da nas leđa neće zaboleti. Evo mene već boli. Za vas me zabole, ali za našu decu me boli. Znam, znam. Svojoj ste deci obezbedili najbolja školovanja, iako znamo da su vam deca debili. Kupili ste im najskuplje automobile, iako znamo da će tim istim automobilima divljati ulicama Beograda, kupiti penzionere na pešačkim prelazima, bez kazne, bez posledica. A ne znam ja l vam neko dočarao živote naše dece? Je l vam neko objasnio da je za našu decu odlazak u bioskop, na sladoled, kupovina knjiga vrhunac zabave? O odlasku na more da i ne govorim. Želja i cilj svakog drugog stanovnika ove nesretnice jeste da jednog dana ode, zaključa sve za sobom i baci ključeve. Tako i ja. Sanjam da odvedem svoje sinove daleko odavde jer nas svakodnevno šamarate vezane za stolicu u smrdljivom i vlažnom podrumu koji se zove Srbija. Zato gospodo, zahvaljujući vama, vašoj deci, vašim kurvama i njihovim plastičnim sisama, letovanjima, zimovanjima, izmišljenim poslovnim putovanjima, računima u evropskim i svetskim buticima, auto salonima i turističkim agencijama, zato gospodo, ja evo, kopam rukama i nogama da odem odavde, iz zemlje koju volim, iz države koju prezirem. Jer bojim se gladi, bojim se bolesti, nemaštine, bojim se da mi sve čega se dohvatim izmiče iz ruku. Ko krade, laže, lakta se, sere po svemu, gazi po mrtvima i živima, prodaje obraz za sitnu lovu, moral mu je stran ili radi u vladi-ne boji se gladi. Nije fer…

Zato vas gospodo i napuštamo. Zato u ovoj zemlji nestaje mozgova. Jednog će dana svi otići u potragu za nečim boljim, jer gore ne može biti. Ostaće samo sirotinja čija deca neće moći da se školuju, čije će ideje i rešenja zauvek ostati po nekakvim trafikama, ladnjačama, šankovima lokalnih kafana, i to opet zahvaljujući zinulim guzicama vas i vaše dece. Hvala vam na tome. Ko zna do kad bi se trudili da nešto promenimo, uzalud, ko zna do kad bi gajili nadu da će negde, nekad krenuti na bolje. Ovako, nema nadanja, nema ni razočarenja. Nemamo želja, nemamo snova. Ne na ovoj geografskoj širini. Hvala vam. Biću vam zahvalna do kraja života. I svaki dan ću vam se zahvaljivati pominjući vam oca, majku i ostalu mnogobrojnu rodbinu. Hvala vam.

INDILA – DERNIERE DANSE

BUBREG U GNOJU

school_class1994.

Ja, sedmi razred, dolazim u školu. Široke farmerice, široka majica, ranac koji je težak, pa brat bratu, jedno šes’ kila. Kasnim. Stojim par sekundi pred učionicom i pokušavam da smislim neko pametno opravdanje zašto nisam došla na vreme. Oprezno kucam na vrata, povijene glave i spuštenog pogleda, izvinjavam se i tiho, skoro nečujno, odlazim na svoje mesto. Osećam ljutit pogled profesora i stresem se na samu pomisao da sam ga razbesnela. Ćutim i pokušavam što neprimetnije da izvadim knjige i da se čas nastavi tamo gde je pre minut stao.

2014.

Ja, tri’es’ dve godine, dolazim u školu. Suknja do kolena, košulja, torba, laptop, fascikla, dnevnik. Nekoliko trenutaka nakon zvona koje označava početak časa. Stojim par sekundi pred učionicom i pokušavam da shvatim da li se iza vrata odigrava neka prvenstvena utakmica ili tuča u redu za ‘leba. Polako otvaram vrata, oprezno, jer me prošli put sašila lopta posred čela.

Mojim ulaskom slabo se šta promenilo u atmosferi, ponašanju, kao i načinu obraćanja učenika jednih prema drugima. ‘Oooo, nastavnice, ‘de ste, šta ima?!’ Ćutke odlazim za katedru, upisujem čas, pokušavajući da umirim urlanje 30 pubertetlija. Udaram šakom o astal. Tajac. Traje dve i po sekunde. Nastavlja se graja kao da se ništa nije desilo. Ulazi Branko, ni ‘dobar dan’, ni ‘izvin’te što kasnim’, ništa. Ode do svog mesta, ali je imao neka posla u klupi do prozora pa se malo prošetao i ponovo seo. Tačnije, lego.

Izdržim nekako onih 45 minuta, to jest, 35, pošto sam otprilike 10 provela pokušavajući da počnem da pričam, odnosno, da ih nadglasim. Odlazim u kancelariju, samlevena, kao da sam ceo dan okopavala krompir, a ne kulturno uzdizala. Kolege jurcaju, ulaze, izlaze, kukaju, smeju se, pričaju o problemima na svojim časovima, o deci koja prave probleme, zijane, pedagozi traže i nude rešenja.

Pričaju o roditelju koji je upravo izašao iz škole izdrndavši se na razrednog starešinu i pola kolektiva zbog đetinje ocene kojom nije bio zadovoljan. Kriv je profan. Zbog ocene. I propisno je napušen. Od strane tate. I od strane učenika. I mame. I celokupne familije. I bilo bi mu bolje da dobro razmisli sledeći put kad mu padne na pamet da upiše ocenu manju od propisane. Propisane roditeljskim zahtevom, drskošću i pretećim tonom.

A sećaš li se kako se ono zove? Ono kad ćutiš jer znaš da si usro, kad znaš da bi bilo najpametnije da možeš da se pokriješ ušima I da u zemlju propadneš. Kad ćutiš jer znaš da bi tvoja reč nekoga uvredila, razljutila, kad osećaš iskrenu sramotu što si neodgovoran i proklinješ sebe, jer si glup, bezobziran i bezobrazan. Kako se to beše zove? A da! Poštovanje! Poštovanje, prema učitelju, nastavniku, profesoru, prema starijima uopšte.

Gde se to izgubilo? Krepo je Tito, krepo je Sloba, prošli smo ratove, bombardovanja, smetove, poplave. Ista se govna vrte po foteljama godinama, decenijama. Poređali su se u krug i igraju igru ‘muzičkih stolica’, ali mi se čini da muzika uvek predugo traje, pre nego što neko od takmičara ostane bez mesta. Isto tako i razne ‘dive’, ‘srpske majke’ i Zuhriane upravljaju vaspitanjem, gradeći jedan potpuno drugačiji način života, jedan životni nazovi stil, vrhunac kiča. Da mi je neko rekao da ću sanjati Radeta Jorovića i Jašara kao viši nivo vaspitanja u odnosu na ove dilbere kojih se nagledasmo i naslušasmo…

Deci smo dali sva prava i, što je najgore, uputili ih u ista. ‘Otvorili’ smo im oči i ukazali na mogućnosti i raznolikost načina na koje nas mogu jahati dok nam oči ne ispadnu. Ma bravo za nas!

Ne znam, nisam pametna… Možda bi trebalo da pustim… Da se ne nerviram, da me ne pogađa ljudska glupost, da se zatvorim u sebe i svoje i ne obraćam pažnju na klonirane mutante oko sebe. Ma jok, ne vredi. Popizdim svaki put kad se napucane mame počnu gađati ciframa koje su odvojile za ‘toalete’ svojih maturantkinja, tate koje su iskeširale moju doživotnu platu za auto bludnom sinu… I ne mogu da iskuliram. Prvo se kiselo smeškam, a onda, oduprevši se žarkoj želji da ih odalamim stolicom po glavi, ustanem i odem. Ustanem i odem. Bez reči. Ustanem i odem. I više ne sedam za isti sto. Ne tada, ne kasnije, ne nikada.

Jebale vas Slobe, jebali vas Borisi, jebali vas Vučići sa sve Angelom u paketu. Ne znam, nisam pametna… Možda bi trebalo da pustim. Da pustim i čekam da mezimice porastu, sinčići se opiju, ćerkice prokurvaju, sinovi odrobijaju pola svoje šizofrene familije. I svuda neko ludilo, neki provod, neke sise, neki sex, neki alcohol i vutra, a onda im tate upišu i završe fakultete, a vi se, poštena deco, možete jebati. I kad porastu, radjaju se novi Dačići, novi Ilići, novi diplomirani ekonomisti i pravnici bez diploma, nove Miće Megatrendovi, nove Sandre Arfike i Milijane Pičke Materine. Jer je isto. I biće isto. Bilo je i biće.

Pre dvadeset godina i u narednih dvadeset. A ti bedo srpska, glođi kosti ostataka buržujskih odrezaka i plivaj u zarazama fizičkim dok ti lebac jedu mentalno zaraženi i zarazni.

I ćuti… Ćuti, jer ćeš inače biti ućutkan…

Jer drugačije ne može.

Tačka.

NEKOME

LetterNisu me naučili da lažem. Barem ne uspešno. Lažem ja, nije da ne lažem, ali svaka je laž ispraćena osmehom i slovima istine ispisanim na čelu ili u očima. Ono što sam naučila i bez da me neko uputi jesu one laži kojima sam sebe odvraćaš od realnosti, boriš se protiv istine lažima, ubeđenjima, pseudoistinama kojima bežiš od sebe. A ta borba koju vodiš sa sobom, protiv sebe, to je ta najteža borba koju, sve i da hoćeš, ne možeš dobiti.
Dugo sam skrivala osećanja. Ne od drugih. Ne, ne od njih. Od sebe same. Htela sam da verujem u suprotno. Želela sam, ne toliko da mi oni veruju i progutaju moje laži, koliko sam bila uporna da ubedim sebe. Da se lažem iz sve snage da mi je dobro, da se osećam sjajno. Da se lažem da te ne volim…
I pošla sam dalje… i kao, super mi je. I kao, sve je na svom mestu, sve je onako kako je trebalo biti. I negde tamo u sebi ja znam da sam u pravu, da je sve mnogo bolje, da sam učinila pravu stvar time što sam nastavila dalje. I moj mozak je racionalan. Prihvatio je sve razloge potpuno razumno, pružajući mi podršku kad god je ponestalo snage. Ali ta borba između njega i boli, tu borbu ne mogu racionalizovati, ne mogu je razumeti, ne mogu je sprečiti, ne mogu je prekinuti.
Ti… Ne pada ti na pamet da odeš. I znaš, mrzim te zbog toga. Mrzim te dovoljno jako i dovoljno dugo za čitav život.
I više ne pišem o ljubavi. Ne pišem jer je nemam. Pišem o tugama jer su mi samo one ostale. Boli me ono mesto u stomaku gde su se budili leptirići svaki put kad bi se pojavio. Možeš li da pretpostaviš koliko je boleo njihov san, koliko teško pada ravnodušnost prema svemu i svima? Aha, zbog toga te mrzim. Mrzi te moj razum više nego što te srce voli.
Zato ću probati da se oprostim od tebe. Onako kako se opraštaju oni koji se vole. Kako se pozdravljaju oni koji se više nikada neće sresti. Zbogom. Ne mogu više. Ne umem da lažem. Oprostiću se od tebe tako što ću ti priznati da te volim. Da te još uvek volim. Ali ću tako zauvek otići. Reći ću ti da te volim samo zato što ne želim da između nas postoje nejasnoće, nedorečenosti. Otišla sam odavno. Ovoga puta nosim sve sa sobom. Tako što ću ti reći da te volim. Možda ćeš pasti u očaj, možda će biti svejedno. Kako god, ovoga puta odlazim i ostavljam ti nas. Kad ti nestane vazduha, onaj dah koji gubiš, to ću biti ja. Volim te. Odlazim. Ne diši. Ne guši se. Vidiš? Osećaš? To sam ja… Ostavljam ti nas. Ja ništa ne gubim. Ne gubim, jer ništa i nemam. Seti se, taj dah, to sam ja.