Rss

Archives for : November2014

PROMENI SE DA PROMENIŠ

Divine-Relationship-Between-Parents-And-ChildrenKako vi vaspitavate svoju decu? Razgovarate sa njima do besvesti dok im vaša priča potpuno ne uđe u glavu. Kad naprave sranje pretećim glasom, tiho, jer se na decu ne sme vikati, vi im kažete strogo „uradi to još jednom i razgovaraćemo!’? Verujem da im nogice klecaju, uše im se zacrvene i popišmane se od te nemilosrdne pretnje, da im više nikada ne padne na pamet ni da pomisle da ponove svoje greške, a kamoli da naprave neku još veću glupost.

Ako pretrči ulicu, vi ga posavetujete da to više ne radi, ako gura prste u utičnicu, vi mu kažete da to nije pametno, ako tuče mlađeg brata vi mu tutnete knjigu u ruke i ono to više nikada ne ponovi? Pa bravo! Verujem da će od njega postati čovek kakav niko od nas nikad nije bio, jer mi smo ipak generacija koja je ispaštala te roditeljske ćuške, lupkanja po dupetu i evo, sada trpimo posledice. Toliko smo istraumirani da, evo ja nikada neću oprostiti ocu što je u mom drugom razredu vikao na mene kad sam krala komšijske jabuke. Evo, ne spavam. Evo, ne nosim kaiš, jer svaki pogled na njega asocira me na moje teško detinjstvo provedeno u oštrim kandžama moje majke, koja mi nije dozvoljavala da sedim na prozoru našeg stana na četvrtom spratu.

Evo, isfrustrirana sam zbog čvrge koju sam dobila od oca, kad sam, bez pitanja, uzela novac iz fioke i potrošila sve do poslednjeg dinara na sličice fudbalera svetskog prvenstva i dala ih Ivanu iz prvog ulaza. Moram priznati da je malo veća tragedija za mene bila činjenica da je Ivan tada izvukao samo tri ili četiri sličice koje nije već imao, a sve ostalo bili su duplikati.

Noćima nisam spavala, i dan danas imam more, zbog šamara koji sam dobila od majke kad joj je baba Bora prenela da sam joj opsovala sve do poslednjeg kolena, kad me opomenula da joj ne gazim cveće.

Sreća pa vi svoju decu vaspitavate razgovorom, ‘ja’ porukama, ljubavlju, negodovanjem i pogledima prepunim razumevanja. Sigurna sam da će izrasti u predivne ljude koji ne znaju za nasilje, agresiju, koji će širiti mir i ljubav, gde god da nogom kroče.

E dok vi tako vaspitavate svoje anđelčiće, pomislite samo kako ti isti anđelčići dođu u školu, pa renoviraju učionice uništavajući školski inventar, tuku se, razbijaju prozore, beže sa časova, demontiraju radijatore, maltretiraju slabije, a o nepoštovanju profesora da i ne govorim.

Zašto? Kako zašto? Saglasna sam sa stavom da nisu deca kriva. Nisu. Krivi smo mi. Krivi smo, jer činimo sve što je u našoj moći da od njih napravimo debile. Razbio si prozor? Nema veze, nemoj više. Rekao si profesorki da je svinja? Pa dobro, jeste pomalo debela. Pobegao si sa časa? E neka si, baš mi je antipatičan taj matori…

Ne znaju za kaznu. Ne znaju za moranje. Nemaju poštovanja. Jednog dana, kad budu fizički jači od vas, začepiće vam gubicu za sva vremena, svoje vaspitno-obrazovne razgovore premotavaćete u glavi i pitati se gde ste pogrešili. Ne kažem da decu treba postrojavati, lomiti im ruke i noge, šamarati ih do iznemoglosti. Ne. Napravili ste decu i bez trunke savesti pravite od njih debile puštajući ih da kroje svet oko sebe onako kako se njima navije. Vreme je da shvatite da vaš stan, porodica i komšiluk neće zauvek biti čitav njihov svet. Ne laprdajte puno o pravima deteta, jer ste svoja davno izgubili. Naučite da vaspitate svoje dete, naučite ga da živi prilagođeno pasjim uslovima, vremenu i pasjoj državi u kakvoj ste ga na svet i doneli.

SVE NA IZVOLTE

ordinacija

 

 

 

 

 

 

 

 

Zeleni zidovi i užasan smrad, jedinstven za svaku od ovakvih ustanova. Gledam kroz prozor, glave naslonjene na jastuk na kome je do pre tri dana ko zna ko spavao. Dosada i neizvesnost. Kikotanje u daljini. Zvrndanje telefona. Dve jabuke na komodici pored kreveta i načeta kesica grisina. Ležim i čekam. Kotrljanje točkića i zveketanje viljušaka. Doručak. Ili ono što se jedino na ovakvom mestu može nazvati doručkom. Ovde i u jeftinim hotelima, odredištima besmislenih đačkih ekskurzija. Metalni tanjirić, parče maslaca i kašika džema ili dva koluta usmrdele, skoro zelene salame. I hleba koliko hoćeš. Od pre neki dan, ali ipak u neograničenim količinama.

– Šta ćeš, mala?

– Džem.

– Na. Oćeš čaj ili mleko?

– Čaj, molim vas.

– Daj de šolju.

– Šolju? Kakvu šolju?

– Pa ako nemaš u šta da sipaš čaj, onda ga ne možeš ni dobiti.

– Vi nemate šolje za čaj i mleko?

– Ajde dete, ko će još i ta kolica da vuče… Imaš li šolju ili nemaš?

– Nemam…

– Ništa onda, ajde, javi tvojima da ti donesu pa ćeš ujutru imati.

– Izlazim danas.

– E pa onda, ajde, nek si ti dobro, ne’š crći za šolju čaja.

Pomalo sablasan osmeh gospođe koja mi dodade metalni tanjirić i kotrljanje točkića kolica koja se udaljavaju. Kašika džema, parčence maslaca i dve kriške bajatog hleba. Sedim i opet gledam kroz prozor.

– Zašto ne jedeš?

– Ne mogu.

– Eee, pa ne smeš to tako. Znaš, trudna žena jede za dvoje. ‘Nači, ako si do sada jela jednu istu porciju, od sada moraš jesti dve takve. Tako je meni moja mama rekla i ja je slušam.

– A koji si mesec? Sedmi , osmi?

– Treći seko, treći.

Devojčica od svojih šesnaest godina, na krevetu pored, veselo se smejulji i trpa u sebe duplu porciju hleba i salame. I mleka. Iz svoje šolje, naravno. Vreme toliko sporo prolazi da mi se čini da je sve što se oko mene dešava ustvari loš usporeni snimak života iz nekakvog soc-realizma. Trebalo bi da odradim taj pregled i da napokon odem kući, da pijem čaj iz svoje šolje. Prozivaju me.

– Mala, uđi u četvorku, raspremi se i lezi, sad će doći doktor.

Ginekologija. ‘Raspremih’ se i legoh na onaj sto, nedugo zatim uđe i doktor. Na njegov znak glavom namestih telo i noge u onu blaženu pozu u kojoj se, ma koliko puta da posetim ginekologa, nikada neću osećati prijatno. Taman što je taj poslednji pregled pred izlazak trebalo da počne, doktoru zazvoni telefon.

– Trenutak samo, ne pomerajte se – reče mi i izađe da završi razgovor.

I nema ga da se vrati. Nema ga. Narednih 45 minuta, ulazili su, izlazili, lekari, sestre, pacijenti. Mog doktora još uvek nema. I svako od njih bi letimično bacio pogled na mene u onoj blaženoj pozi. Očekivala sam da će u svakom trenutku ući i neki automehaničar krezavog osmeha i da će reći ‘nisam ginekolog, ali mogu da pogledam’. U jednom trenutku, kad je kroz onu prostoriju prošlo pola medicinskog osoblja celokupne bolnice, priđe mi jedna starija doktorka i reče:

– Sine, ustani ti polako, doktor je verovatno zaboravio na tebe…

Ustanem, obučem se, odem u svoju sobu kao pokisla, kao ponižena, jedva zaustavivši suze. Na izlasku iz te, reklo bi se, najprometnije prostorije na odeljenju ginekologije, sretnem doktora.

– Doktore, pa čekam vas već skoro sat vremena!

– Ahahahahahahaha, mala, pa ti si još dobro i prošla! Tako sam jednu zaboravio i poš’o za Beograd. Zvali me da vide gde sam kad sam bio negde ispred Čačka! Ahahahahaha

– Dobro je… Hvala vam doktore, sad se već mnogo bolje osećam…

– Ajde, mala, ajde, ulazi. Nemam ja ceo dan…

NIKAD DOVOLJNO ‘HVALA’

parent-and-aged-parent-visaImala sam, ne tako loše detinjstvo, sa puno lepih deijih želja, snova, nadanja. Slagali su kockice za mene, otvarali mi mogućnosti, zatvarali ružičaste kapije pogrešnih puteva, borili se za mene kao što se i ja danas borim.

Bila sam uzorna ćerka, dete-čudo, kako su me nazivali. Ambicije prevelike, očekivanja ponekad nerealna, slike preuveličane. Živelo se deset centimetara iznad zemlje. U svakoj mojoj ludosti su me podržavali, gurali da idem napred. Koliko god su njihove vredne ruke bile u mogućnosti. Te ruke, sada ostarele, bolne, grube od hladnih vetrova koji su šibali Balkan.

Sećam se svojih zasluga koje su otvarale njihova nova obećanja i nade da će moj uspeh biti zapažen, nesvakidašnji.

A onda je došao ‘on’. Nekako dalek, a opet dovoljno blizu da nas tresne o zemlju, da nam zavrće ruke, vratove, da nas guši. Nismo ni osetili da gubimo dah. Lagano smo gubili svest, oču su se sklapale i polako smo umirali. Kad se ‘on’ pojavio, glasno, zalupivši za sobom vrata, svi smo zanemeli. Ušao je noseći na nogama krvave igre, ogrnut kaputom satkanim od municije. Razbudio je sva fizička čula u nama. Osetili smo glad, žeđ, videli smo strahote, bedu, jad, koji nam od tada više nikad nisu izmakli pred očima. Čuli smo krike ubijene dece, silovanih majki, zakopanih očeva. Okusili smo glad. Dodirnuli smo lokve krvi i prstima mazali po prozorima dok nismo prekrili svaki delić stakla.

Dok su ta fizička čula oživljavala, godinama, decenijama, počeli smo da gubimo sve ono ljudsko sa čime smo se rodili.

Znala sam to. I brat i ja. Veoma rano smo shvatili da je izgubljeno mnogo d svega čega smo tako malo imali. Shvatili smo onog trenutka kada se na vratima pojavio ‘on’. Tako nezgrapan, bez kucanja, u naš dom je zakoračio, bez upozorenja… ‘On’…

Tih se godina ne sećam. Ustvari, te su godine tamo negde potisnute. U starom ormaru mojih sećanja. Ipak, nekad i nekad setim se majčinih suza, očevih teških uzdaha punih nemoći. Pre toga nisam oca viđala takvog. Počeo je da se druži sa voćkama, svim onim koje su se lepo mogle skuvati. Majka je očajavala, otac je ćutao.

Brat i ja smo u međuvremenu odrasli. Imamo svoju decu, svoje porodice, svoje prazne buđelare pune nedosanjanih snova.

I sada se divim čvrstim odlukama, problemima i frkama u koje se uletalo da bi se moglo uložiti u nas dvoje. Gaženje prepreka, spoticanje, ponovno gaženje, novo i teže spoticanje.

I guranje. Tako su me jako gurali da su ih ruke bolele godinama. Te ruke na svojim leđima osećam i danas. Bolele su ih ruke, novčanici, sve ih je bolelo od vetrova koje su slali u naša leđa. Te ruke me podsećaju koliko sam puta bila sebična, koliko puta nisam rekla to jebeno ‘hvala’, a trebalo je.

I zato sada, još uvek nije kasno, hvala vama, mojim herojima, hvala vama, koji ste uzimali sebi da bi davali meni, hvala vama koji ste moje nenormalne želje stavili ispred svojih osnovnih potreba. HVALA VAM.