Rss

Archives for : January2015

BUYING A STAIRWAY TO HEAVEN

HEAVENE, sad kad su prošli ovi novogodišnji i verski praznici, pravoslavni i katolički, pokrenula bih temu, svima poznatu, kao što su verovatno i moji stavovi na tu temu takođe nekima od vas poprilično bliski. Odmah na početku želim da se ogradim tako što ću reći da se ovaj tekst, za one koji ne razumeju, odnosi na one, i isključivo one koji će u tekstu biti opisani, sa mnogim karakteristikama u odnosu prema veri koje se poklapaju sa njihovim odnosom prema životu, ljudima, moralnim vrednostima. Dakle, ko se prepozna, nek se zamisli. A ako se zamisli, pronaći će mnoge sebi svojstvene mane i greške, kojih je, na kraju krajeva, u potpunosti svestan. A ko radi taj i greši ili, što bi vernici rekli, veliki je bog (Bog), on će vam oprostiti.

Božje zapovesti i smrtni grehovi svima su nam poznati, hteli mi to ili ne. Vernici su, naravno, bolje upućeni i strasno se pridržavaju svega što im vera nalaže.  Kad kažem ‘vernici’ mislim vernici, a ne ‘vernici’, koji su vernici kad treba da se obeleži neko crveno slovo, slava ili praznik. Kad kažem ‘vernici’ ne mislim na kvazi-pravoslavce, vernike po potrebi. A mnogo ih je brate. Mnogo više nego vernika i ateista zajedno. Dođe taj jedan dan, eventualno dva godišnje,  dan krsne slave ili Božić, Badnji dan. Posti se, živi se u skladu sa božjim zakonima, odricanjem, probudi se ‘svest o dobru i zlu’. Meni malo muka od tih pseudo-moralista… Evo i zašto.

Još jednom ću ponoviti, ne govorim o vernicima. Govorim o ‘vernicima’. A vi se među jednima prepoznajte.

Koliko znam, a ispravite me ako grešim, hrišćanstvo je vera koja propoveda ljubav prema svojim bližnjima. Ispravite me ako grešim i kada tvrdim da se pod ‘bližnjima’ ne misli samo na članove uže porodice već na celokupan ljudski rod. Malo je reći da su se upravo ti isti ‘vernici’ pozivali na pravoslavlje dok su stajali u redu sa kamenicama u rukama čekajući da ih ispale u glave stotinak momaka i devojaka njima neshvatljivog seksualnog opredeljenja. Ili pak u potpunosti shvatljivog? Ne bih da ulazim u problem latentne homoseksualnosti, ali sa sigurnošću tvrdim da je pozivanje na hrišćanstvo pri pokušaju da nekome rascopaš lobanju baš onako, pederski.

Drugo, nisu li preterivanje u jelu i piću takođe smrtni gresi? Teška ironija je da baš taj veliki dan, dan rođenja Isusa Hrista, u našem okruženju predstavlja sinonim za prežderavanje i pijančenje. Pravoslavna Nova godina je dan kada se izvuče svo naoružanje ostalo od ratova koji nas nisu obišli, kad se trese čitava zemlja od ‘srbovanja’, kad se dokupljuju petarde, dinamit, bombe, ne bi li se srBstvo čulo na daljinu. Izvinjavam se, meni se od pravoslavlja toga dana uvuče strah u kosti, podseća me na ’99…

I molim vas… pravoslavlje NEMA veze sa srBstvom. Ja sam Srpkinja. Ali ne verujem. I ipak sam Srpkinja. A možda je to i nemoguće? U tom slučaju, biram državljanstvo neke egzotične zemlje, nekih dalekih ostrva na primer.

Hrišćanstvo slavi porodične vrednosti, uzdiže ih do visina kojima svi težimo.  Slažem se. I u tome se mnogi pozivaju na veru.  Vernici smo pa treba da volimo svoju decu. Vernici smo pa treba da poštujemo svoje žene. Vernici smo pa treba da budemo verne supruge. Ne zajebavajte me. To nije deo hrišćanstva.  To je deo tebe. Kao čoveka.  Da ne pričam o broju onih koji će isticati te iste porodične vrednosti ležeći u krevetu svojih ljubavnica ili ljubavnika. Da ne pominjem broj onih čiji se mir u kući održava vaspitnom šamarčinom. Da ne brojim zapuštenu decu i gladne stomake zanemarene od nafrakanih majki. 

Ne shvatam potrebu da i taj jedan dan, dragi pseudo-verniče, provodiš u skladu sa verom, sa onim što mi koji ne verujemo nazivamo moralnim vrednostima, a što nije u skladu sa tvojim željama i ponašanjem van crvenih slova na kalendaru. Količina licemerja koju demonstriraš iz dana u dan, 364 dana u godini, neće se iznivelisati sa čovečnošću koju ne sprovodiš a o kojoj na sva usta urlaš, kao da se radi o tebi. Probaj da budeš čovek, priznaš da veruješ i da je to ono jedno jedino što te sa tom tvojom verom i spaja. To je sve. Budi čovek i poštuj druge. Tuđe mišljenje i tuđe stavove, drugačije idole i ideale. Ne pljuj po meni zato što ne verujem. Jer ja više od tebe živim u skladu sa tom tvojom verom. Samo ne verujem. A ti? Veruješ. I to je sve. Grešiš.  To što ti zoveš verom, ja zovem moralom. Ti se ne odričeš radi zagrobnog života,ti vrištiš o odricanju ne bi li preko neke rodbinske veze uspeo da se uvališ u raj.  Ti palamudiš o odricanju radi onoga posle. Ja se ‘žrtvujem’ radi ovoga ovde i sada. Živeti bezgrešno ili laprdati o bezgrešnom životu upražnjavajući bahanalije. Gde pripadaš? Ja-ni jednim ni drugim. Jer ne živim licemerje. I ne verujem. Pa nek gorim u tom vašem paklu. Ti veruješ. I konstantno grešiš. U tome je razlika. Ti grešiš. Ali veliki je bog (Bog), on će ti oprostiti. Jer on voli grešnike.

Buy a stairway to heaven…

 

NE PITAJ ME ZAŠTO SAM SAMA…

artworks-000068126873-qiegyz-originalAko kažem da mi je dobro, ne veruj mi. Sama sam. Nijednoj ženi nije dobro kad je sama. I nijedna nije dovoljno jaka i srećna da bi bila sama sebi dovoljna. Nije istina da smo jači posle poraza. Nismo. Nismo jači, samo smo oprezniji. Ne rizikujemo. Izbegavamo mogućnost da budemo povređeni. I bežimo od sopstvene sreće uplašeni da ima rok trajanja. I zato ne trabunjajte kako ste jači. Niste. Kukavice ste. Svi ste. Svi smo. Jer bojite se da ćete se dočepati sreće i da će vam je istrgnuti iz ruku. Bojite se. I ja se bojim.
Kad me pitaju zašto sam sama najlakše mi je reći da niko nije normalan, da niko ne valja,da su neozbiljni, da hoće ovo ili ono da neće ono ili ovo. A kad ostanem sama sa sobom zapitam se ‘ma ko si ti?ko si bre ti? Daleko si od dobre, jos dalje od savršene, ma ko si ti da tebi neko ne valja? Ko si ti da se odlučiš na samoću jer misliš da zaslužuješ bolje? Ko si ti?’ I onda biram po principu daj šta daš. I to ‘daj šta daš’ je sataraš od ljudi, karaktera i ličnosti, bućkuriš od različitih boja kose,očiju, duše, godina, iskustva. A onda u onoj minuti samoće ponovo se zapitam ‘ko si ti? Ko si bre ti? Da udaraš emotivne šamare, da lupaš čvrge svakome kome dozvoliš da ti se približi? Ko si bre ti? Saberi se devojko! I daj sebi vremena. Daj sebi šansu. Daj drugima šansu i vreme. A pre svega,prepusti se. Ozdravi….’
Jeste, bolesna sam. Od sebe, svog lošeg iskustva, svojih rana koje su napokon zarasle,ali bola se sećam. On mi ne da da zaboravim. Ne da mi da krenem, stresem prošlost sa ramena i kročim u sutra. Ovako, živim ovde i živim sada i živim sama i živim sadašnjost, ali je ta prošlost toliko jaka da me ne vraća unazad, ali me uporno zakovala za minute koji ne vode u budućnost. Ti minuti su poslednji minuti od danas i fali mi samo minut da napokon dočekam sutra, ali upravo tada začujem pakosne osmehe straha. Od emocija, ljubavi, vezivanja. Straha od sutra, od svega čemu ne znam kraj.
Zato me ne pitaj zašto sam sama. Ne znam kako izgledaju poslednje stranice scenarija. A ja volim da čitam… I hoću da znam. A opet znam i da je nemoguće. Zato sam sama. Ne zato sto sam jača, zato što sam srećna, zato što sam sama sebi dovoljna. Ne… Zato što se bojim. Sama sam zato što sam kukavica. Ali molim te, više me nikad ne pitaj zašto sam sama…

OKRENI DRUGI LIST

woman_writing_blogjpgNisam bila prezauzeta sobom. Ne. Videćete i sami. Nisam nimalo napredovala. Pišem onim istim, svima razumljivim jezikom, bez čitanja između redova, bez skrivenih poruka.

Nisam se bavila sobom. Ne sobom, koliko drugima. I verujte mi, malo sam toga naučila.

Jedna od prvih stvari koje sam shvatila posmatrajući druge i sebe među drugima jeste ta, da žena može sve. Jednim treptajem oka može da skine zvezde sa neba, jednim udarcem da sruši čitav svet. Može.  Ako želi…

A ne želimo. Ne želimo da se dignemo iznad svega i gospodarimo situacijom onako kako bi umele. Ne želimo da se otrgnemo osećaju i želji da stalno nekome trebamo, da nam stalno neko bude potreban.

Već rečeno.  Ostavljeni. Povređeni.  Gubitnici. Nisu nas izubljene bitke učinile jačim. Toliko puta padneš i ustaneš,  padneš i ustaneš, da više ni sama ne znaš da li si dobila ili si ponovo tresnula o ledinu. I ne smeš.  Čak i ako rizikuješ,  rizikuješ nesvesno.

Govorim u svoje ime. U životu toliko mnogo izgubiš da u jednom trenutku shvatiš da ne postoji mnogo nekih gorih stvari koje te mogu više i jače slomiti, nego što si već emotivno pohaban. Nismo jače. I ne rizikujemo. Razum nauči da se hvata u koštac sa najjačim osećanjima. I ovoga puta pobeđuje.

Sanjale ste svoje savršene živote. I ja sam imala te snove. Bele haljine u kojima potpisujemo svoju sreću sa prinčevima na belim konjima, a od svih snova na samom kraju ostvari vam se jedino konj. I to ne konj. Raga.

To je sada tako fuj. Porodična idila. To je sada tako out. Je l jeste? Ili u dubini te tvoje  ‘ledene’ duše,raste upravo ta želja, da se skrasiš i ostvariš u svim svojim ženskim ulogama? Da oživiš sliku savršene porodice iz američkih filmova. Razmisli još jednom kakav utisak ostavljaš i da li će te nezainteresovanost dovesti do cilja.

Osećam da gubim poentu…