Rss

Archives for : June2015

BEG IZ BLATA POD STAKLENIM ZVONOM

rain1Znaš… I ja bih da budem  voljena… Ne, ja nisam nimalo lošija, nimalo gluplja, nimalo slabija… Još sam sada malo bolja, malo pametnija, mnogo hrabrija…i znaš… sad sam srećnija…Mada, nije uvek bilo tako loše, bilo je sreće, samo je bilo potrebno vreme da shvatim da je sreća postala navika, ljubav je postala posesivnost, a razumevanje je zamenjeno apsolutnom netolerancijom. Ali ne bih o tome kako je sve otišlo u pičku materinu jer sad sam srećnija… sa nekim ili bez igde ikoga, ja sam sada srećnija. Izlečila sam se od rana urezanih na zglobovima od ljubomornih udaraca, od sebičnih ogrizaka moga srca. Oslobodila sam se okova. Napokon. I znaš šta? Nema tih para koje bi mogle zameniti radost koju sam osetila onog trenutka kad sam shvatila: slobodna sam. Oslobodjena straha, predrasuda, suočena sa nekim novim, meni potpuno nepoznatim svetom. Ja. Žena. Sama. Borim se za sebe i njih. Za ono jedino dobro što sam ponela iz te sobe šarenih vrata i zlatnih ključeva i brava, ali blatnjavog poda na kom sam spavala ispod tog staklenog zvona. Ja. Žena. Sama. Borim se i boriću se.

Nemoj misliti da smo mi ‘takve’ same  zato što smo slabe. Ni ne pomišljaj da sam sama jer to nisam i htela. Jedna obična žena, majka, tvoja komšinica, možda i vršnjakinja, kao i svaka druga…skoro kao i svaka druga. Skoro ista kao što je nekad bila. Samo jača. Hrabrija. Nemoj me ismevati. Nemoj se kikotati mojoj različitosti. Jer ja sam uradila ono što ti nećeš ni za tri života. I nemoj misliti da nisam čula vaše svadje, nemoj misliti da nisam videla zavist u tvojim očima svaki put kad prodjem pored tebe. I nemoj misliti da ću te zbog te tvoje zavisti mrzeti. Neću. Jer ti si samo još jedna nesrećna žena u kojoj vidim sebe, onakvu kakva sam nekada bila. Jer, ne zavidiš mi ti na slobodi. Ja isto želim da budem voljena. I ja sam samo žena. Ona koje se boje jer ume da ode. Ume sama da donosi odluke i da se sa tim istim odlukama nosi. Sa odlukama i sa njihovim posledicama. Ono što ja imam, a na čemu mi ti tako beskrajno zavidiš, ono što ja imam, a što me u tvojim očima čini tako savršenom… Muda…da prostiš. Muda koja se po podu vuku… zbog onoga što sam uradila kad sam osetila da više nisam u mogućnosti da budem srećna tu gde jesam, da više ne mogu da usrećujem tu gde jesam, da ni drugi nisu srećni, niti će biti srećni sve dok sam  ja tu gde jesam,da drugi trpe dok i ja trpim, da drugi pate zbog moje patnje. E tada odeš. Jeste, potrebna su muda. Il ih imaš il ih nemaš.

Zato, ili imaj muda ili trpi ili uživaj i čuvaj sreću ukoliko si imala tu sreću da imaš sreću. Samo, nemoj nas ismevati. Nemoj nam se kikotati. Ne sažaljevaj. Jer to ni mi ne radimo. Jer nismo lošije. Nismo gluplje. Samo smo jače.  Ali još uvek čistimo cipele od blata kojim je prekrivena postelja na kojoj smo pod staklenim zvonom spavale.

KO SI TI?

rain2Sedim u potpuno zamračenoj sobi, zagledana u zamišljenu daljinu u kojoj ne vidim ništa. U mraku sam. Ali oči se privikoše na mrak. Privikoše se toliko da su svi ti obrisi predmeta oko mene koje nazirem postali moja stvarnost. Privikoše se oči na mrak. I prestaše da traže svetlo. I prestaše da se opiru.

Sedim u potpuno zamračenoj sobi, zagledana u zamišljenu daljinu u kojoj ne vidim ništa. I ne pokušavam da vidim bilo šta. Mrak je. I ja u daljini ne vidim ništa. Ja čak i ne zamišljam ništa. Više ništa. Navikle se oči na mrak. Naviklo se telo. Navikla se svest. Navikle se želje. Želja više nema. Nema onih ličnih.

Bojala sam se takvih trenutaka. Strahovala sam da će doći vreme kada će sve ono što drugi žele postati ono što radim. Kad će tuđa očekivanja postati moja podrazumevanja. I to traje. Tražili ste da budem dobra supruga. Bila sam. Da budem dobra majka. Evo,jesam, koliko god je to moguće. Ili bar mislim da jesam. Tražili ste da budem neko, sa svojim diplomama, obrazovanjem, treninzima, pisanjem… evo, jesam. I još ponešto bi se moglo zahtevati, evo, i to ću da budem. Ali, pitajte me, jednom, kad ispunim sva vaša očekivanja, moguće i nemoguće snove koje ste imali za mene, jednom, kad više ne bude zamerki na moje izbore, kad prestanete osudjivati moje fatalne odluke, kad više ne bude mesta i vremena vašim kritikama, vašim besmislenim očekivanjima i neispunjenim ambicijama…kad odigram svoje uloge dobre majke, domaćice, žene… najboljeg ortaka, psihijatra i pacijenta istovremeno, rame za plakanje i ranjenika… pitajte me barem tada… Ko si ti?

Ko si ti?

Ne znam odakle da počnem…

Bila jednom jedna vesela, razdragana, bezbrižna devojčica koja je volela svet. Volela je sneg, volela je vetar, volela je sunce, volela da pokisne.  Volela je njih, oni su voleli nju, imala je snove, nadanja, ambicije… ne, ne onakve kakve su već tada bile smišljene za nju, ne one želje, nasilno sabijane medju njene moždane vijuge, želje drugih čuvane za nju, želje tako gusto protkane razumom da su se one prave,one njene, koje su dolazile pravo iz onog mesta malo ispod sanjivih očiju i brade, potpuno su se izgubile. Slabile su onom brzinom kojom su tuđe jačale ambicije.

Ko si ti?

Na to pitanje ne mogu odgovoriti  a da ti ne kažem šta sam želela, šta sam sanjala, šta sam volela, koga sam volela. Ne mogu a da ti ne kažem ko su bili moji idoli, čije sam stihove slušala, čije sam misli čitala, uz koga sam rasla, uz koga sam sanjala, u koga sam izrasla. Ne mogu a da ti ne kažem koliko je snova zakopano na onom istom mestu gde su posadjena stabla tuđih očekivanja. Koliko se želja završilo na tom istom mestu gde je počelo odrastanje.

Pitaj me ko sam. Pitaj me koliko je tih istih snova umrlo istog onog dana, na istom onom mestu gde su surovo bačeni u mrak koji vi nazivate zabludom.

I sada imam snove. Snove za druge. Ambicije za druge. I sada volim. Volim više od svega. I živim za to što volim. Polažem nade u to što volim. Možda i ja nekome oduzimam snove. Možda i ja nečije želje trpam na dno fioke, zajedno sa svojim ‘zabludama’.  A možda i naučim da živim sa tim, naučim da se nosim sa snovima onih koje volim, možda prestanem da ih ignorišem upravo zato što ne bih volela da jednoga dana, zbog mojih očekivanja, zbog onoga što sam i sama postala, neko preklinje da ga pitaju ‘Ko si ti?’.