Rss

Archives for : February2016

NOSITE SE!

cursing-pain  ‘I mater vam i oca, stoko bezrepa, jebem ti državu i jebem ti narod i jebo te život ovakav.’ Svaki dan, čim otvorim novine, uključim tv, pogledam vesti. Kažu mnogo psujem za jednu ženu, treba da budem dama, bla bla… Ma i vi se nosite! Da jedem suva leba zlatnom kašikom? Da živim ko pas vezan čeličnim kanapom tik do stola prepunog koječega, dovoljno dugim da vidim i osetim miris, bez mogućnosti da dohvatim, bez mogućnosti da pregrizem čvor? Dupli čvor kojim me ova država na mojoj sopstvenoj zemlji zauvek vezala za iskrivljene slike stvarnosti, poremećenih društvenih vrednosti i obrise onoga što se danas smatra neprikladnim i uzaludnim-moralnim obavezama i osnovnim domaćim vaspitanjem? E pa neću! Neću da glumim damu u blatu, u zemlji koja se već odavno raspala, među ljudima koji su se potpuno preobratili u moralne spodobe, u alave zombije želudaca željnih para, svoje sreće građene na tuđim nesrećama, suzama i znoju.

Neću! Ne u državi u kojoj deca svakodnevno umiru dok grobar zadovoljno trlja ruke. Ne u državi u kojoj jedna krpa sa dna garderobera nepismene samozvane gospođe vredi više od života. Ne dok se provlače kartice oslobađajući se iznosa dovoljnih za nabavku godišnjih zaliha lekova potrebnih da se sačuva jedan život.

I oca i majku i užu i širu familiju i sve do pradedova! Psujem, ogorčena, očajna, bespomoćna. U državi u kojoj će muž istući ženu a onda bezbrižno otići u kafanu sa prvim komšijom koji je do pre samo nekoliko minuta, zajedno sa svojom suprugom, stezao glavu među šakama, pokrivao uši štiteći se od zvukova tupih udaraca, šamara, lomljenja kostiju, ne usuđujući se da reaguje. Jer, ko je on da se meša? Zatvara oči pred tuđom nesrećom jer, ko je on da se meša? A onda će narednih nekoliko sati provesti sa istim tim čudovištem slušajući i podržavajući njegova moralisanja, tradicionalne srpske stavove jer, ko je on da se meša? A i plata je tek oko prvog, za rakiju nema, a komšija fino zarađuje. Platiće čašicu-dve, i nije neka velika žrtva.

Ma nosite se! Neću u državi u kojoj roditelji grcaju u dugovima da bi obezbedili školovanje za svoju talentovanu decu, kako bi uspeli da se izbore sa, za tatine sinove nameštenim konkursima, oslanjajući se na svoje znanje i verovanje da još postoji nešto što se zove pravda. Kako bi se nakon godina i godina odricanja zaposlili na mestima koja nemaju nikakve veze sa njihovom strukom i kako bi neizbežno stali na istom onom mestu sa kog su i njihovi roditelji otpočeli svoju propast.

Nosite se! Neću da budem dama u državi u kojoj nemilosrdno teraju nesrećne starice promrzlih ruku, zbog kartonske kutije na kojoj su složile četiri para vunenih, sa ljubavlju ispletenih čarapa i sa jednim jedinim ciljem: da prežive.

Neću u državi u kojoj dobijamo batine jer nismo kupili kartu!

Neću u državi u kojoj mi neće operisati oca ako ih ne ‘podmažem’ sa nekoliko stotina eura, ma neće ga ni pogledati.

Neću u državi u kojoj se zapošljava i otpušta po principu ‘ako nećeš ti, ima ko hoće’!

Neću u državi koja promoviše Stanije, Soraje, srpske majke sa narukvicama na nogama, kvazinovinare, dupeuvlakače.

Neću! Neću u državi u kojoj je pošten-lud, dobar-glup, lopov-sposoban, kriminalac-biznismen. Neću u državi u kojoj učimo svoju decu da budu pošteni i time ih svesno osuđujemo na propast. Svesno ih pripremamo na život u svetu u kom za njih nema mesta.

Nosite se! Nosite se sa svojim damama od silikona, džepovima punim znoja unesrećenih i njihovim suzama. Nosite se! Neću da budem dama, neću da obuzdam jezik, neću da zadržavam reči jer to je sve što imam. Reč. I to je jedino što mi ne mogu uzeti. Svako se bori na svoj način. Nosite se, ja neću da ćutim.