Rss

Archives for : January2017

ŽIVOT NA APARATIMA

(‘Udaja i ženidba nisu ni uspeh ni hrabrost. Uspeh je održati brak kad stvari postanu loše. Hrabrost je razvesti se kad postanu nepopravljive.’)

Plašiš se da se okreneš i odeš. Trpiš i ćutiš iz straha da ne ostaneš sam. Bojiš se neizvesnosti, ne vidiš dalje od sutra. Pomisliš da je to-to, da ti život nema više ništa za pružiti. E onda reci ‘pih, najlakše je razvesti se’. Kad počneš da osuđuješ, da generalizuješ, da se stapaš sa ljudima u njihovom preziru. A ti onda reci ‘najlakše je razvesti se’. Pa onda mrzi, preziri, pljuni, spali na lomači, kamenuj. I reci ‘najlakše je razvesti se’.

To me ne ljuti. Ne ljuti me jer sam nekad i ja bila ti. Strah od neizvesnosti, nesigurnosti, svega nepoznatog. To je to od života, uzeo sam sve. Prezir i osuda bili su deo svakodnevnice. I mrzela sam i prezirala, pljuvala i osuđivala.

Tada nisam bila sasvim iskrena prema sebi. I dok sam tako mrzela, osuđivala, prezirala, pljuvala, spaljivala i kamenovala, najviše sam se trudila da potisnem jedno jedino osećanje koje je ipak bilo jače od svih onih koje sam glasno izgovarala, možda upravo zato što čak nisu ni bila prisutna. Ljubomora. Ljubomorna na hrabrost, odlučnost, kontrolu nad sopstvenim životom. Zavidna na mogućnostima. Na slobodi. Na prilici da se prepustiš svojim mislima, da staneš iza svojih reči, da se držiš svojih stavova i principa. Na tome sam zavidela. Na tome i ti sada nekome zavidiš. Jer se bojiš. I to je potpuno razumljivo. Ali traje. I misliš da će biti bolje, da će se stvari promeniti. Da će osoba za koju si mislio da je tvoja srodna duša učiniti nešto što će potpuno promeniti tvoje srušene svetove. Da ćeš se ponovo zaljubiti. Da će te podsetiti zašto si tu i zašto je tu. I zato ostaješ. Pomiriš se i ostaneš. Samo zato što je tako jednostavnije. Ili ti bar tako misliš.

Ali nije! Nije ni jednostavnije, nije ni lakše. Niti će se promeniti. Kolika je verovatnoća da će se dva sveta koja su se odavno razišla na nekom zajedničkom putu, ponovo naći i ponovo putovati istom linijom, istom brzinom, rame uz rame? I ništa nije strašno ako se ti svetovi međusobno ne potiskuju, ako ne zarate, ako su i tako odvojeni ustvari srećni. Ali koliko takvih ima? Malo. Ili nimalo.

Ali treba biti jak da ponovo sastaviš te svetove ili da makar čuvaš jednog od drugoga. Treba biti dovoljno snažan da izdržiš sve te zemljotrese koji vas godinama potresaju i troše. Često se pokidaju veze, pa ih onda sastavljaš, krpiš, zašivaš. I uspeh jesastaviti ono što se u nekom trenutku možda činilo i nespojivim.

Ali kada stvari postanu nepopravljive, kad ono što ti se nekad činilo neraskidivim postane nespojivo, kad više nemaš aduta ni kečeva u rukavu, ti se prepustiš uspomenama i živiš od sećanja. Predaš se i postaneš kukavica. Ostaješ tu gde jesi, održavaš na aparatima telo koje je odavno prestalo da diše. Zbog straha od nepoznatog. Zbog straha od neizvesnosti. A najviše zbog straha od samoće. I tada se budi ona ljubomora. Tada postaneš zavidan na hrabrosti onih koji su okrenuli novi list, prošli kroz sve te stresove koje donosi svaki prekid sa prošlošću. I mrziš, prezireš, pljuješ, spaljuješ i kamenuješ. Jer zavidiš. Vreme je da se probudiš i da se zapitaš da li je vredno da nastaviš. I ako pronađeš jedan razlog da nastaviš sa borbom, ti nemoj stati. Bori se dok možeš. Bori se ako imaš cilj. Samo ako imaš cilj. Ili se pomiri sa svojim izborima i provedi život u kajanju. Ali ne potcenjuj borbu onih koji su prošli kroz pakao kad su ostavili iza sebe ono što nisu mogli popraviti. I ne reci više ‘najlakše je razvesti se’. Jer za one koji su prekoračili tu liniju, tvoje pomirenje je isto što i predaja.