Rss

BEG IZ BLATA POD STAKLENIM ZVONOM

rain1Znaš… I ja bih da budem  voljena… Ne, ja nisam nimalo lošija, nimalo gluplja, nimalo slabija… Još sam sada malo bolja, malo pametnija, mnogo hrabrija…i znaš… sad sam srećnija…Mada, nije uvek bilo tako loše, bilo je sreće, samo je bilo potrebno vreme da shvatim da je sreća postala navika, ljubav je postala posesivnost, a razumevanje je zamenjeno apsolutnom netolerancijom. Ali ne bih o tome kako je sve otišlo u pičku materinu jer sad sam srećnija… sa nekim ili bez igde ikoga, ja sam sada srećnija. Izlečila sam se od rana urezanih na zglobovima od ljubomornih udaraca, od sebičnih ogrizaka moga srca. Oslobodila sam se okova. Napokon. I znaš šta? Nema tih para koje bi mogle zameniti radost koju sam osetila onog trenutka kad sam shvatila: slobodna sam. Oslobodjena straha, predrasuda, suočena sa nekim novim, meni potpuno nepoznatim svetom. Ja. Žena. Sama. Borim se za sebe i njih. Za ono jedino dobro što sam ponela iz te sobe šarenih vrata i zlatnih ključeva i brava, ali blatnjavog poda na kom sam spavala ispod tog staklenog zvona. Ja. Žena. Sama. Borim se i boriću se.

Nemoj misliti da smo mi ‘takve’ same  zato što smo slabe. Ni ne pomišljaj da sam sama jer to nisam i htela. Jedna obična žena, majka, tvoja komšinica, možda i vršnjakinja, kao i svaka druga…skoro kao i svaka druga. Skoro ista kao što je nekad bila. Samo jača. Hrabrija. Nemoj me ismevati. Nemoj se kikotati mojoj različitosti. Jer ja sam uradila ono što ti nećeš ni za tri života. I nemoj misliti da nisam čula vaše svadje, nemoj misliti da nisam videla zavist u tvojim očima svaki put kad prodjem pored tebe. I nemoj misliti da ću te zbog te tvoje zavisti mrzeti. Neću. Jer ti si samo još jedna nesrećna žena u kojoj vidim sebe, onakvu kakva sam nekada bila. Jer, ne zavidiš mi ti na slobodi. Ja isto želim da budem voljena. I ja sam samo žena. Ona koje se boje jer ume da ode. Ume sama da donosi odluke i da se sa tim istim odlukama nosi. Sa odlukama i sa njihovim posledicama. Ono što ja imam, a na čemu mi ti tako beskrajno zavidiš, ono što ja imam, a što me u tvojim očima čini tako savršenom… Muda…da prostiš. Muda koja se po podu vuku… zbog onoga što sam uradila kad sam osetila da više nisam u mogućnosti da budem srećna tu gde jesam, da više ne mogu da usrećujem tu gde jesam, da ni drugi nisu srećni, niti će biti srećni sve dok sam  ja tu gde jesam,da drugi trpe dok i ja trpim, da drugi pate zbog moje patnje. E tada odeš. Jeste, potrebna su muda. Il ih imaš il ih nemaš.

Zato, ili imaj muda ili trpi ili uživaj i čuvaj sreću ukoliko si imala tu sreću da imaš sreću. Samo, nemoj nas ismevati. Nemoj nam se kikotati. Ne sažaljevaj. Jer to ni mi ne radimo. Jer nismo lošije. Nismo gluplje. Samo smo jače.  Ali još uvek čistimo cipele od blata kojim je prekrivena postelja na kojoj smo pod staklenim zvonom spavale.

Previous Post

Next Post

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Please type the characters of this captcha image in the input box

Please type the characters of this captcha image in the input box