Rss

GOVNJIVIM ĐONOM NAPRED

studentOsam godina osnovne. Pa četiri srednje. Pa, ako si budala, četiri godine na faksu. Ako si malo pametniji, nađeš neki jadan posao pa odugovlačiš do desetak. Isti đavo, šta sad. Ako si već odlučio da se cimaš zabadava, bar usput ukači i malo života. Ako baš i nisi te sreće, tvoji te finansiraju, šalju i kad imaju i kad nemaju. Čekaš torbu na autobuskoj, gladan i promrzo, bacaš pogled na dolazni peron i moliš onoga gore da nećeš još dugo čekati. Napokon. Uzimaš torbu, pružaš vozaču par stotina dindži, svestan da su mu za prevoz torbe tvoji već tamo platili. Dolaziš u studentsku sobicu i već sa vrata otvaraš plastične posude sa hranom, šnicle i slaninu, paštete i kolače, nagurane jedan preko drugog, vrzmajući po glavi sliku majke koja ih pažljivo i sa ljubavlju slaže, premeštajući ih i okrećući na sve strane, samo da što više stane, samo da što više nagura, u strahu da nikada ne budeš gladan. A ti, nedovoljno sit od ‘obilnih’ obroka iz menze, u roku od tri dana smažeš sve iz paketa i lažeš da imaš još i da imaš sasvim dovoljno. U unutrašnjem zadžepku torbe naći ćeš dve hiljade sa kojima bi trebalo da izguraš do kraja sedmice. U rukavu toplog džempera koji ti je baka isplela, naći ćeš još hiljadu dinara koje je majka uštedela danima odlazeći u radnju na drugi kraj grada gde su namirnice znatno jeftinije nego na bilo kom drugom mestu. Jer, šta joj je teško.

I onda dolazi noć. Skuvaš pola litra kafe, pored-paklo cigareta, prethodno precizno izračunaš koliko dnevno pljuga možeš da popušiš da bi ti trajale do sledećeg odlaska u poštu po novac. Uključiš lampu, baciš pred sebe skriptu, markere u boji i počneš da podvlačiš. Samo ono što je važno. Isključivo ono što je važno. Jebo te život, imaš utisak da je sve važno. Ako kažeš ovo, moraš reći i ono, jer ovo bez onoga nema smisla, dakle moraš zapamtiti i ovo i ono, moraš zapamtiti sve. A motivacija? Nula.

I tako, četiri, pet, šest… sto godina tako. Završiš u roku, budeš student generacije, završiš za dva’es godina, prosek ti je šest… koga briga? Svejedno je. Odavno je svejedno.

Volela bih da sam drugačija. Volela bih da sam, u moru vaspitnih mera koje su primenjivali moji roditelji, poštenja o kom su mi pričali njihovi roditelji, obrazovanja kojim su me punili moji profesori, da sam bar u jednoj kapi tih teških životnih saveta, smernica i ukazivanja, prepoznala putokaz za neki bolji, srećniji, ispunjeniji, sigurniji život. Za mene i moju decu, za njihovu decu, za njihove unuke. Ništa… A boriš se sam sa sobom. I pitaš se kud si pošao. Dokle si došao i da li si ikada stigao. I čudiš se lepuškastim klinkama u zagrljaju sedih glava, i nije ti jasno zašto, a svestan si odgovora i svestan si da burgija nikada neće stići onoliko duboko koliko to može plastika tuđih novčanika koja probija sve ljudske i etičke barijere.

I decu si tako vaspitao. I oni će tako vaspitati tvoje unuke. I oni svoju decu i svoje unuke. Samo ne zaboravi da postoje i oni drugi, koji će isto tako svoju decu, i svoje unuke, a oni svoju decu i svoje unuke, vaspitavati da otimaju tvojoj deci i tvojim unucima, i tuđoj deci i tuđim unucima, dok god ima šta da im se otme. Jer nikada njihov đon neće biti jak kao što je tvoj obraz.

Previous Post

Next Post

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Please type the characters of this captcha image in the input box

Please type the characters of this captcha image in the input box