Rss

KO SI TI?

rain2Sedim u potpuno zamračenoj sobi, zagledana u zamišljenu daljinu u kojoj ne vidim ništa. U mraku sam. Ali oči se privikoše na mrak. Privikoše se toliko da su svi ti obrisi predmeta oko mene koje nazirem postali moja stvarnost. Privikoše se oči na mrak. I prestaše da traže svetlo. I prestaše da se opiru.

Sedim u potpuno zamračenoj sobi, zagledana u zamišljenu daljinu u kojoj ne vidim ništa. I ne pokušavam da vidim bilo šta. Mrak je. I ja u daljini ne vidim ništa. Ja čak i ne zamišljam ništa. Više ništa. Navikle se oči na mrak. Naviklo se telo. Navikla se svest. Navikle se želje. Želja više nema. Nema onih ličnih.

Bojala sam se takvih trenutaka. Strahovala sam da će doći vreme kada će sve ono što drugi žele postati ono što radim. Kad će tuđa očekivanja postati moja podrazumevanja. I to traje. Tražili ste da budem dobra supruga. Bila sam. Da budem dobra majka. Evo,jesam, koliko god je to moguće. Ili bar mislim da jesam. Tražili ste da budem neko, sa svojim diplomama, obrazovanjem, treninzima, pisanjem… evo, jesam. I još ponešto bi se moglo zahtevati, evo, i to ću da budem. Ali, pitajte me, jednom, kad ispunim sva vaša očekivanja, moguće i nemoguće snove koje ste imali za mene, jednom, kad više ne bude zamerki na moje izbore, kad prestanete osudjivati moje fatalne odluke, kad više ne bude mesta i vremena vašim kritikama, vašim besmislenim očekivanjima i neispunjenim ambicijama…kad odigram svoje uloge dobre majke, domaćice, žene… najboljeg ortaka, psihijatra i pacijenta istovremeno, rame za plakanje i ranjenika… pitajte me barem tada… Ko si ti?

Ko si ti?

Ne znam odakle da počnem…

Bila jednom jedna vesela, razdragana, bezbrižna devojčica koja je volela svet. Volela je sneg, volela je vetar, volela je sunce, volela da pokisne.  Volela je njih, oni su voleli nju, imala je snove, nadanja, ambicije… ne, ne onakve kakve su već tada bile smišljene za nju, ne one želje, nasilno sabijane medju njene moždane vijuge, želje drugih čuvane za nju, želje tako gusto protkane razumom da su se one prave,one njene, koje su dolazile pravo iz onog mesta malo ispod sanjivih očiju i brade, potpuno su se izgubile. Slabile su onom brzinom kojom su tuđe jačale ambicije.

Ko si ti?

Na to pitanje ne mogu odgovoriti  a da ti ne kažem šta sam želela, šta sam sanjala, šta sam volela, koga sam volela. Ne mogu a da ti ne kažem ko su bili moji idoli, čije sam stihove slušala, čije sam misli čitala, uz koga sam rasla, uz koga sam sanjala, u koga sam izrasla. Ne mogu a da ti ne kažem koliko je snova zakopano na onom istom mestu gde su posadjena stabla tuđih očekivanja. Koliko se želja završilo na tom istom mestu gde je počelo odrastanje.

Pitaj me ko sam. Pitaj me koliko je tih istih snova umrlo istog onog dana, na istom onom mestu gde su surovo bačeni u mrak koji vi nazivate zabludom.

I sada imam snove. Snove za druge. Ambicije za druge. I sada volim. Volim više od svega. I živim za to što volim. Polažem nade u to što volim. Možda i ja nekome oduzimam snove. Možda i ja nečije želje trpam na dno fioke, zajedno sa svojim ‘zabludama’.  A možda i naučim da živim sa tim, naučim da se nosim sa snovima onih koje volim, možda prestanem da ih ignorišem upravo zato što ne bih volela da jednoga dana, zbog mojih očekivanja, zbog onoga što sam i sama postala, neko preklinje da ga pitaju ‘Ko si ti?’.

Comments (2)

  1. tara

    Ja znam ko si! Ti si pravi andjeo ! Miaslim da su ljudi izmislili andjele sretajuci takve ljude kao sto si ti..Eto , pa necu da pitam ko si..znam ..;)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Please type the characters of this captcha image in the input box

Please type the characters of this captcha image in the input box