Rss

KO TE POZNAJE?

woman alonePre nego što počnete da osuđujete, zapitajte se ko ste vi. Da li ste baš vi, takvi kakvi ste, kompetentni da govorite o tuđem moralu, tuđim postupcima, greškama ili uspešnim koracima. Da sam se bar jednom zapitala ko sam ja, ko sam bila i da li želim da se menjam, da se menjam suštinski, da budem onakva kakvu drugi žele da me vide, ili želim da ostanem ovakva kakva jesam, tj.kakva sam bila, da me vole ovakvu kakva jesam, tj.onakva kakva sam bila… Da sam se bar jednom zapitala, ne bih sada znala da cenim oproštaj koji sam dobila i posle svega. A za koji nisam morala da molim. Jer su drugi znali. Ja nisam.

Evo ja, kad se zaljubim, nemam prijatelje. Ne zato što su oni postali loši, ne zato što su me razočarali, ne zato što sam upravo tada shvatila da su to ljudi nedovoljno vredni moje pažnje. Daleko od toga. Nemam prijatelje kad se zaljubim. Svojom i isključivo svojom krivicom. Jer tada imam osobu kraj sebe, onu koja postaje čitav moj svet. Pored koje mi niko drugi nije potreban. I samu sebe zatvaram u zidove, odsecam se od sveta koji je još juče bio jedini za koji sam znala. I niko drugi nije kriv. Niko. Osim mene. Njegovi prijatelji postaju moji ‘prijatelji’. Njegovi prijatelji postaju čitav moj društveni život, i toliko se u trenutku čine drugačijima i boljima od onih na kakve sam navikla, da se neprestano trudim da postanem deo tog njihovog sveta, bez obzira na to koliko je on drugačiji od onog koji sam zamišljala kao savršen. Želim da postanem jedna od njih. Kao da se pridružujem kakvom klanu. I stalno očekujem potvrdu da sam postala deo ‘tima’, deo ekipe koja ga okružuje, deo sveta bez kog on ne može, samo da bih jednog dana i sama postala taj svet. I to tako traje godinama. Sve dok telefon ne prestane da zvoni. Sve dok ne utihne kucanje na ulaznim vratima. Ono kucanje koje te svakog jutra budilo za kafu sa prijateljicom. Onaj poziv koji je značio pokret, u grad, u šetnju, na bazen, u provod. Svede se na par poziva dnevno. Na par kucanja mesečno. Njegovih. Ili maminih. Prestane telefon da zvoni, nestane kucanje na vratima. I zajedno sa njima nestaneš i ti. I ona osoba koja si ti. Ili koja si bila. Ona koje si se sama odrekla zarad neke prividne sreće i želje za osećanjem pripadnosti nekom drugom svetu. Svetu u kom si ti samo prolazni gost. I ti to ne vidiš. Sve do trenutka dok sam ne shvatiš da ne pripadaš tom svetu. Ili, daleko bilo, budeš izbačen iz tog sveta kao da nikada nisi ni bio deo njega.

Bila sam klinka. I imala sam sreće. Ne, nisam izgubila prijatelje. Izgubila sam kontakte sa njima. Komunikaciju. Svakodnevno razglabanje o nebitnim problemima, sitnicama, stvarima koje su nas nekada toliko zbližavale, a onda nas upravo one u potpunosti udaljile. Prerano sam prestala da govorim o tim ‘nebitnim’ sitnicama. Prerano sam se suočila sa životom, onakvim kakav, pre ili kasnije, svakoga dočeka. I onda su mi njihove priče postale smešne. Njihovi problemi postali su nebitni u odnosu na svakodnevnicu sa kojom sam se sretala. U godinama koje su oni posvetili svom životu, ja sam se posvećivala tuđem životu. Tuđim životima.

Ne kajem se. Prijatelje nisam izgubila. Našla sam nove. Koji razumeju. Koji nisu ništa gori od onih koje sam imala. A imala sam najbolje. Ne kajem se. A da li sam im zavidela? O tome neki drugi put. Možda ako se sretnem sa nekima od njih, možda uspem da saznam ko sam bila ja i kako sam se menjala. Možda tada shvatim, jer ja sama ne znam. Oni znaju ko sam bila. Ja, ona, onakva kakve se ja više i ne sećam. Ali oni znaju. I oni me jedino takvu i pamte. Možda me podsete kako je bilo poznavati me…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Please type the characters of this captcha image in the input box

Please type the characters of this captcha image in the input box