Rss

ZBOG NJIH

преузимање  Ja sam i profesor i roditelj. I majka i učitelj. I ona koja vaspitava  ona koja obrazuje. Moj posao kao majke je da vaspitavam i da obrazujem. Moj posao kao nastavnika je da obrazujem. Ne i da vaspitavam mada vi to od mene očekujete. To je posao mene kao majke. Vaspitanje se donosi iz kuće, ne sa časova geografije, biologije, muzičke kulture. Nisu me lagali moji roditelji kad su mi to govorili. Isto tako, ne lažem ni ja svoju decu. Kad neki klinac napravi glupost, nećeš kritikovati njegovog učitelja ili razrednog starešinu. Nećeš reći, to je zato što je imao keca iz likovnog ili je bežao sa časova hemije. Ne. Reći ćeš nešto kao: ‘To je mali Pavlovićev. Nije ni čudo, I on je idiot. Iver ne pada daleko od klade’. Tako ćeš reći. Ma kakva da je klada. Pa tako se i postavi. Ne svaljuj krivicu na prosvetnog radnika što ti je komšijsko dete izlomilo ruže u dvorištu ili što ne ume da ti kaže ‘dobar dan’. Jer nećeš pripisati zasluge profesoru, učitelju, nastavniku, ako ti se to isto dete kulturno javi, pomogne pri nošenju kesa iz prodavnice ili sluša svoje roditelje bez pogovora. Reći ćeš: ‘To je mali Pavlovićev. Divno dete. Čudi me od onakvih roditelja…’

Ja sam I profesor I roditelj. I majka I učitelj. I ona koja vaspitava I ona koja obrazuje.

Kad se sledeći put zaletite na učitelje svoje dece, razredne starešine, profesore, potražite negde, među tim njihovim silnim greškama i propustima, mrvicu svoje krivice.  Ne zaboravite da su ti isti prosvetni radnici vašoj deci istovremeno i majka, i otac, prijatelj, srodna duša, rame za plakanje, najbolji ortak, najbolja drugarica, lekar, klovn, dvorska luda, zabavljač i animator… najmanje pet dana sedmično. Bez izgovora tipa ‘idi u svoju sobu’, ‘boli me glava’, ‘nek ti tata objasni’, ‘ne mogu sad, gledam seriju’… Osim što ih učimo, možda nekad i potpuno bespotrebnim stvarima koje, ne zaboravite, nismo sami propisali, mi isto tako učimo sa njima, uz njih, volimo se, ‘ljubimo da prestane’, zasmejavamo ih, provodimo brojne neprospavane noći za vreme sedmodnevne rekreativne nastave, za čije smo izvođenje, po vašem mišljenju, previše plaćeni.  Verujem da velika većina ne bi na svoja leđa preuzela tročasovnu odgovornost za petoro tuđe dece, a da ne govorim o tridesetoro, od kojih je dovoljno da jedno pokuša da realizuje nekakvu fiks ideju i da sve ode u propast. A za vas, preplaćeni smo za taj posao. Uz dužno poštovanje, nema tih para za koje bi iko od vas svakodnevno provodio po nekoliko sati sa tuđom decom koja imaju pravo da vam unište predavanje, da protraće vaše vreme i vreme drugih koji su možda donekle i zainteresovani za ono o čemu govorite, a da pritom niste u mogućnosti da kažnjavate. Ne, niste. Jer vas u tom slučaju prozovu nesposobnjakovićem koji nije u stanju da održi pažnju i motiviše. Ako vaše dete dobije jedinicu, ono je najmanje krivo. Kriv je profesor jer nije sposoban da ga nauči ni za dvojku.

Naša deca imaju prava da uče, imaju prava da nauče, imaju prava da znaju svoja prava. A zahvaljujući nama, roditeljima, isto su tako svesni svih tih svojih prava i neretko ih koriste na potpuno neprimeren način. Komentare o profesorima svoje dece izgovarajte u njihovom odsustvu. Ne govorite loše o profesorima u prisustvu svoje dece, ma kakvo mišljenje imali o njima. Ako ih vi ne poštujete, ako vi ne smatrate da je njihov autoritet u učionici bitan za uspehe vaše dece, a ne libite se da jasno I glasno svoje kritike izgovarate pred ćerkama i sinovima… pa kako očekujete da će te iste ćerke i sinovi ikada poštovati bilo čiju reč? Pa i vašu?

Ja sam i profesor i roditelj. I majka i učitelj. I ona koja vaspitava i ona koja obrazuje.

I ne tražimo nikakvu pomoć. Radimo svoj posao onako kako najbolje znamo. Ne tražimo pomoć. Tražimo saradnju i razumevanje. Ne zbog nas. Mi možemo ispredavati lekciju za 45 minuta, podeliti petice, počešati se po glavi I izaći iz učionice kao omiljeni profesor. Ocena nije merilo znanja. Nikad nije ni bila. Nekadašnje trojke danas su petice, nekadašnji problematični danas su prosečni. Ocena nije merilo znanja. Nikad nije bila i nikad neće biti.

Ali, da li je to ono što želimo za svoju decu? Da im podelimo veštačke petice, koje su ustvari slabe trojke, a koje su merilo ništavila, laži i licemerja u koje je zapala država, a sa njom i čitavo društvo? Jer, možemo mi i to. Ako je to cilj, možemo mi i to. Ako se pretvorimo u to, ova zemlja nikada neće prestati da bude država tatinih bahatih sinova i maminih napumpanih devojčica, dok se veliki umovi odlivaju tamo gde će se ideje ceniti. Možemo i to. Ali još uvek živimo i radimo za jednu drugačiju Srbiju, za neku drugačiju budućnost, za neki bolji život, za vašu i našu decu,za njih, bez kojih ništa nije moguće.

Previous Post

Next Post

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Please type the characters of this captcha image in the input box

Please type the characters of this captcha image in the input box