Rss

Archives for :

ŽIVOT NA APARATIMA

(‘Udaja i ženidba nisu ni uspeh ni hrabrost. Uspeh je održati brak kad stvari postanu loše. Hrabrost je razvesti se kad postanu nepopravljive.’)

Plašiš se da se okreneš i odeš. Trpiš i ćutiš iz straha da ne ostaneš sam. Bojiš se neizvesnosti, ne vidiš dalje od sutra. Pomisliš da je to-to, da ti život nema više ništa za pružiti. E onda reci ‘pih, najlakše je razvesti se’. Kad počneš da osuđuješ, da generalizuješ, da se stapaš sa ljudima u njihovom preziru. A ti onda reci ‘najlakše je razvesti se’. Pa onda mrzi, preziri, pljuni, spali na lomači, kamenuj. I reci ‘najlakše je razvesti se’.

To me ne ljuti. Ne ljuti me jer sam nekad i ja bila ti. Strah od neizvesnosti, nesigurnosti, svega nepoznatog. To je to od života, uzeo sam sve. Prezir i osuda bili su deo svakodnevnice. I mrzela sam i prezirala, pljuvala i osuđivala.

Tada nisam bila sasvim iskrena prema sebi. I dok sam tako mrzela, osuđivala, prezirala, pljuvala, spaljivala i kamenovala, najviše sam se trudila da potisnem jedno jedino osećanje koje je ipak bilo jače od svih onih koje sam glasno izgovarala, možda upravo zato što čak nisu ni bila prisutna. Ljubomora. Ljubomorna na hrabrost, odlučnost, kontrolu nad sopstvenim životom. Zavidna na mogućnostima. Na slobodi. Na prilici da se prepustiš svojim mislima, da staneš iza svojih reči, da se držiš svojih stavova i principa. Na tome sam zavidela. Na tome i ti sada nekome zavidiš. Jer se bojiš. I to je potpuno razumljivo. Ali traje. I misliš da će biti bolje, da će se stvari promeniti. Da će osoba za koju si mislio da je tvoja srodna duša učiniti nešto što će potpuno promeniti tvoje srušene svetove. Da ćeš se ponovo zaljubiti. Da će te podsetiti zašto si tu i zašto je tu. I zato ostaješ. Pomiriš se i ostaneš. Samo zato što je tako jednostavnije. Ili ti bar tako misliš.

Ali nije! Nije ni jednostavnije, nije ni lakše. Niti će se promeniti. Kolika je verovatnoća da će se dva sveta koja su se odavno razišla na nekom zajedničkom putu, ponovo naći i ponovo putovati istom linijom, istom brzinom, rame uz rame? I ništa nije strašno ako se ti svetovi međusobno ne potiskuju, ako ne zarate, ako su i tako odvojeni ustvari srećni. Ali koliko takvih ima? Malo. Ili nimalo.

Ali treba biti jak da ponovo sastaviš te svetove ili da makar čuvaš jednog od drugoga. Treba biti dovoljno snažan da izdržiš sve te zemljotrese koji vas godinama potresaju i troše. Često se pokidaju veze, pa ih onda sastavljaš, krpiš, zašivaš. I uspeh jesastaviti ono što se u nekom trenutku možda činilo i nespojivim.

Ali kada stvari postanu nepopravljive, kad ono što ti se nekad činilo neraskidivim postane nespojivo, kad više nemaš aduta ni kečeva u rukavu, ti se prepustiš uspomenama i živiš od sećanja. Predaš se i postaneš kukavica. Ostaješ tu gde jesi, održavaš na aparatima telo koje je odavno prestalo da diše. Zbog straha od nepoznatog. Zbog straha od neizvesnosti. A najviše zbog straha od samoće. I tada se budi ona ljubomora. Tada postaneš zavidan na hrabrosti onih koji su okrenuli novi list, prošli kroz sve te stresove koje donosi svaki prekid sa prošlošću. I mrziš, prezireš, pljuješ, spaljuješ i kamenuješ. Jer zavidiš. Vreme je da se probudiš i da se zapitaš da li je vredno da nastaviš. I ako pronađeš jedan razlog da nastaviš sa borbom, ti nemoj stati. Bori se dok možeš. Bori se ako imaš cilj. Samo ako imaš cilj. Ili se pomiri sa svojim izborima i provedi život u kajanju. Ali ne potcenjuj borbu onih koji su prošli kroz pakao kad su ostavili iza sebe ono što nisu mogli popraviti. I ne reci više ‘najlakše je razvesti se’. Jer za one koji su prekoračili tu liniju, tvoje pomirenje je isto što i predaja.

SAMO PITAM

parade-ponosaHajde da vidimo ko kome ovde smeta. Vama smetaju različite nacionalnosti, veroispovesti? Meni smetate vi. Smetaju vam homoseksualci? Meni smetate vi. Vama-neke druge boje, neki drugi stavovi, neki drugačiji principi? Meni-vi,vi i vi. I šta ćemo sad?

Recimo, organizuje se nekakav skup, šetnja, parada, nazovite to kako god vam odgovara, a ‘mi’-tj.oni koji ne razmišljaju kao ‘vi’, a koji nismo ni gejevi, ni lezbejke, ni Romi, ni crni, ni žuti, ni muslimani, ni jevreji, želimo da pružimo podršku onima koji to jesu. Šta onda? Hoćete li i nas da bijete?

Ustvari, ne radi se tu samo o šetnjama, protestima, skupovima. Romi i homoseksualci redovno dobijaju batine van šetnji, skupova, parada, na ulici, po ćoškovima, prolazima, haustorima. Zar ne? E pa, u tom slučaju, da li ‘mi’ koji smo protiv ‘vas’ imamo pravo da izbatinamo svakog od ‘vas’ koji ne misli kao ‘mi’ gde i kada ‘mi’ to poželimo? Ne znam. Samo pitam.

O homoseksualcima sam razgovarala i sa ovima i sa onima. I sa ovima koji su za i sa ovima koji su protiv i sa ovima kojima je ‘svejedno, sve dok njih ne diraju’. Najinteresantniji su ovi kojima je ‘svejedno’. Njihovi argumenti su ‘ne moraju baš na ulici da se ljube, privatavaju u kafiću, ne mogu ja to da gledam, gadno mi je, samo nek mi ne prilaze…’

Ne znam da li ti ljudi zamišljaju da su homoseksualci po difoltu siledžije? Da će ih naći negde u nekom mraku, previti ih na pola i na silu ih ‘obljubiti’ na raznoraznim mestima? Ili da će im prići u nekom klubu, kafiću, restoranu i na njihovo odlučno ‘ne’ početi da histerišu, bacaju čaše i pepeljare sa stola, nekoga nabosti pesnicom, pucati u koleno? Ne znam. Samo pitam.

Ovima koji su protiv obavezno postavim dva pitanja. Prvo je: ‘Da li su ti podjednako gadni i gejevi i lezbejke?’ Odgovor je u 100% slučajeva potvrdan. Sledeće pitanje: ‘Da te dve zgodne plavuše zovu da im se pridružiš u krevetu, da li bi pristao?’ To je trenutak u kom se zamisle. Ali ne zato što ne znaju odgovor, već zato što su svesni da su činjenicom da je ovaj scenario upravo jedna od najčešćih seksualnih fantazija muškaraca, upravo demantovali sami sebe. Dakle, muškarcima nisu gadne žene, gadni su im muškarci. Ne bih da ulazim u psihologiju tih i takvih slučajeva, ali nešto mi tu smrdi na latentnu homoseksualnost. Strah. Jer postoji mogućnost da će im se svideti? Ne znam. Samo pitam.

Niko nema što Srbin imade, niko ne zna to što Srbin znade. Radoznalost. Oduvek je zadrtog Srbina više zanimalo ko se sa kim jaše nego ko je njega samog uzjahao. Gejevi, Romi, ovi što se bore za pravo na abortus, nehrišćani ili, ne daj bože, sledbenici neke druge vere. Biće da su oni najveći problem ove države? Biće da je skupa struja jer je muškarac legao s muškarcem, da ne možemo da zaradimo koliko potrošimo jer se danas nije rodilo onoliko dece koliko nam je rečeno, biće da bi nam rebnuli 10% jer je na svet došao još jedan Rom? Ne znam. Samo pitam.

Pretpostavljam da će borba protiv homoseksualaca započeti ugrađivanjem video nadzora u spavaće sobe? Pretpostavljam da ovi što su protiv abortusa imaju detaljno razrađen plan za zapošljavanje dece koja će se rađati kao socijalni slučajevi? Pretpostavljam da će se nekim nepisanim zakonom zabraniti postojanje drugih nacionalnosti, vera, boja i ubeđenja? Ne znam. Samo pitam.

Možda može i tako. A možeš i da živiš i pustiš druge da žive.

 

ZBOG NJIH

преузимање  Ja sam i profesor i roditelj. I majka i učitelj. I ona koja vaspitava  ona koja obrazuje. Moj posao kao majke je da vaspitavam i da obrazujem. Moj posao kao nastavnika je da obrazujem. Ne i da vaspitavam mada vi to od mene očekujete. To je posao mene kao majke. Vaspitanje se donosi iz kuće, ne sa časova geografije, biologije, muzičke kulture. Nisu me lagali moji roditelji kad su mi to govorili. Isto tako, ne lažem ni ja svoju decu. Kad neki klinac napravi glupost, nećeš kritikovati njegovog učitelja ili razrednog starešinu. Nećeš reći, to je zato što je imao keca iz likovnog ili je bežao sa časova hemije. Ne. Reći ćeš nešto kao: ‘To je mali Pavlovićev. Nije ni čudo, I on je idiot. Iver ne pada daleko od klade’. Tako ćeš reći. Ma kakva da je klada. Pa tako se i postavi. Ne svaljuj krivicu na prosvetnog radnika što ti je komšijsko dete izlomilo ruže u dvorištu ili što ne ume da ti kaže ‘dobar dan’. Jer nećeš pripisati zasluge profesoru, učitelju, nastavniku, ako ti se to isto dete kulturno javi, pomogne pri nošenju kesa iz prodavnice ili sluša svoje roditelje bez pogovora. Reći ćeš: ‘To je mali Pavlovićev. Divno dete. Čudi me od onakvih roditelja…’

Ja sam I profesor I roditelj. I majka I učitelj. I ona koja vaspitava I ona koja obrazuje.

Kad se sledeći put zaletite na učitelje svoje dece, razredne starešine, profesore, potražite negde, među tim njihovim silnim greškama i propustima, mrvicu svoje krivice.  Ne zaboravite da su ti isti prosvetni radnici vašoj deci istovremeno i majka, i otac, prijatelj, srodna duša, rame za plakanje, najbolji ortak, najbolja drugarica, lekar, klovn, dvorska luda, zabavljač i animator… najmanje pet dana sedmično. Bez izgovora tipa ‘idi u svoju sobu’, ‘boli me glava’, ‘nek ti tata objasni’, ‘ne mogu sad, gledam seriju’… Osim što ih učimo, možda nekad i potpuno bespotrebnim stvarima koje, ne zaboravite, nismo sami propisali, mi isto tako učimo sa njima, uz njih, volimo se, ‘ljubimo da prestane’, zasmejavamo ih, provodimo brojne neprospavane noći za vreme sedmodnevne rekreativne nastave, za čije smo izvođenje, po vašem mišljenju, previše plaćeni.  Verujem da velika većina ne bi na svoja leđa preuzela tročasovnu odgovornost za petoro tuđe dece, a da ne govorim o tridesetoro, od kojih je dovoljno da jedno pokuša da realizuje nekakvu fiks ideju i da sve ode u propast. A za vas, preplaćeni smo za taj posao. Uz dužno poštovanje, nema tih para za koje bi iko od vas svakodnevno provodio po nekoliko sati sa tuđom decom koja imaju pravo da vam unište predavanje, da protraće vaše vreme i vreme drugih koji su možda donekle i zainteresovani za ono o čemu govorite, a da pritom niste u mogućnosti da kažnjavate. Ne, niste. Jer vas u tom slučaju prozovu nesposobnjakovićem koji nije u stanju da održi pažnju i motiviše. Ako vaše dete dobije jedinicu, ono je najmanje krivo. Kriv je profesor jer nije sposoban da ga nauči ni za dvojku.

Naša deca imaju prava da uče, imaju prava da nauče, imaju prava da znaju svoja prava. A zahvaljujući nama, roditeljima, isto su tako svesni svih tih svojih prava i neretko ih koriste na potpuno neprimeren način. Komentare o profesorima svoje dece izgovarajte u njihovom odsustvu. Ne govorite loše o profesorima u prisustvu svoje dece, ma kakvo mišljenje imali o njima. Ako ih vi ne poštujete, ako vi ne smatrate da je njihov autoritet u učionici bitan za uspehe vaše dece, a ne libite se da jasno I glasno svoje kritike izgovarate pred ćerkama i sinovima… pa kako očekujete da će te iste ćerke i sinovi ikada poštovati bilo čiju reč? Pa i vašu?

Ja sam i profesor i roditelj. I majka i učitelj. I ona koja vaspitava i ona koja obrazuje.

I ne tražimo nikakvu pomoć. Radimo svoj posao onako kako najbolje znamo. Ne tražimo pomoć. Tražimo saradnju i razumevanje. Ne zbog nas. Mi možemo ispredavati lekciju za 45 minuta, podeliti petice, počešati se po glavi I izaći iz učionice kao omiljeni profesor. Ocena nije merilo znanja. Nikad nije ni bila. Nekadašnje trojke danas su petice, nekadašnji problematični danas su prosečni. Ocena nije merilo znanja. Nikad nije bila i nikad neće biti.

Ali, da li je to ono što želimo za svoju decu? Da im podelimo veštačke petice, koje su ustvari slabe trojke, a koje su merilo ništavila, laži i licemerja u koje je zapala država, a sa njom i čitavo društvo? Jer, možemo mi i to. Ako je to cilj, možemo mi i to. Ako se pretvorimo u to, ova zemlja nikada neće prestati da bude država tatinih bahatih sinova i maminih napumpanih devojčica, dok se veliki umovi odlivaju tamo gde će se ideje ceniti. Možemo i to. Ali još uvek živimo i radimo za jednu drugačiju Srbiju, za neku drugačiju budućnost, za neki bolji život, za vašu i našu decu,za njih, bez kojih ništa nije moguće.

NOSITE SE!

cursing-pain  ‘I mater vam i oca, stoko bezrepa, jebem ti državu i jebem ti narod i jebo te život ovakav.’ Svaki dan, čim otvorim novine, uključim tv, pogledam vesti. Kažu mnogo psujem za jednu ženu, treba da budem dama, bla bla… Ma i vi se nosite! Da jedem suva leba zlatnom kašikom? Da živim ko pas vezan čeličnim kanapom tik do stola prepunog koječega, dovoljno dugim da vidim i osetim miris, bez mogućnosti da dohvatim, bez mogućnosti da pregrizem čvor? Dupli čvor kojim me ova država na mojoj sopstvenoj zemlji zauvek vezala za iskrivljene slike stvarnosti, poremećenih društvenih vrednosti i obrise onoga što se danas smatra neprikladnim i uzaludnim-moralnim obavezama i osnovnim domaćim vaspitanjem? E pa neću! Neću da glumim damu u blatu, u zemlji koja se već odavno raspala, među ljudima koji su se potpuno preobratili u moralne spodobe, u alave zombije želudaca željnih para, svoje sreće građene na tuđim nesrećama, suzama i znoju.

Neću! Ne u državi u kojoj deca svakodnevno umiru dok grobar zadovoljno trlja ruke. Ne u državi u kojoj jedna krpa sa dna garderobera nepismene samozvane gospođe vredi više od života. Ne dok se provlače kartice oslobađajući se iznosa dovoljnih za nabavku godišnjih zaliha lekova potrebnih da se sačuva jedan život.

I oca i majku i užu i širu familiju i sve do pradedova! Psujem, ogorčena, očajna, bespomoćna. U državi u kojoj će muž istući ženu a onda bezbrižno otići u kafanu sa prvim komšijom koji je do pre samo nekoliko minuta, zajedno sa svojom suprugom, stezao glavu među šakama, pokrivao uši štiteći se od zvukova tupih udaraca, šamara, lomljenja kostiju, ne usuđujući se da reaguje. Jer, ko je on da se meša? Zatvara oči pred tuđom nesrećom jer, ko je on da se meša? A onda će narednih nekoliko sati provesti sa istim tim čudovištem slušajući i podržavajući njegova moralisanja, tradicionalne srpske stavove jer, ko je on da se meša? A i plata je tek oko prvog, za rakiju nema, a komšija fino zarađuje. Platiće čašicu-dve, i nije neka velika žrtva.

Ma nosite se! Neću u državi u kojoj roditelji grcaju u dugovima da bi obezbedili školovanje za svoju talentovanu decu, kako bi uspeli da se izbore sa, za tatine sinove nameštenim konkursima, oslanjajući se na svoje znanje i verovanje da još postoji nešto što se zove pravda. Kako bi se nakon godina i godina odricanja zaposlili na mestima koja nemaju nikakve veze sa njihovom strukom i kako bi neizbežno stali na istom onom mestu sa kog su i njihovi roditelji otpočeli svoju propast.

Nosite se! Neću da budem dama u državi u kojoj nemilosrdno teraju nesrećne starice promrzlih ruku, zbog kartonske kutije na kojoj su složile četiri para vunenih, sa ljubavlju ispletenih čarapa i sa jednim jedinim ciljem: da prežive.

Neću u državi u kojoj dobijamo batine jer nismo kupili kartu!

Neću u državi u kojoj mi neće operisati oca ako ih ne ‘podmažem’ sa nekoliko stotina eura, ma neće ga ni pogledati.

Neću u državi u kojoj se zapošljava i otpušta po principu ‘ako nećeš ti, ima ko hoće’!

Neću u državi koja promoviše Stanije, Soraje, srpske majke sa narukvicama na nogama, kvazinovinare, dupeuvlakače.

Neću! Neću u državi u kojoj je pošten-lud, dobar-glup, lopov-sposoban, kriminalac-biznismen. Neću u državi u kojoj učimo svoju decu da budu pošteni i time ih svesno osuđujemo na propast. Svesno ih pripremamo na život u svetu u kom za njih nema mesta.

Nosite se! Nosite se sa svojim damama od silikona, džepovima punim znoja unesrećenih i njihovim suzama. Nosite se! Neću da budem dama, neću da obuzdam jezik, neću da zadržavam reči jer to je sve što imam. Reč. I to je jedino što mi ne mogu uzeti. Svako se bori na svoj način. Nosite se, ja neću da ćutim.

MINUS I PLUS

o vs p‘Samo razmišljaj pozitivno i videćeš, sve će biti drugačije, sve će krenuti nabolje….’ Evo, razmišljam… Razmišljam… I tako nekoliko dana…

Razmišljam ti ja tako pozitivno i pođem na posao. Odvezem klince u školu, jedva skrpila hiljadu dindži da sipam benzina da imam bar za tri dana i razmišljam… Razmišljam pozitivno… Dok sam ja tako pozitivno razmišljala, opali me kombi odpozadi, ulete do pola gepeka, odvali pola branika, ja zveknem glavom o volan… i tako… Ali, rešila sam da razmišljam pozitivno, i razmišljaću pozitivno…

Sledećeg dana, budim se ja tako sa svim tim pozitivnim mislima o životu i svakom novom sutra, popijem kafu, odem na posao, zvoni mi telefon. Odavno se nisam čula sa svojim stanodavcem, lepo se ispričasmo dok mi nije saopštio vest da je rešio da proda stan. Super! Januar. Žena i dvoje dece. Odličan tajming. Naravno da je januar najbolje moguće vreme za selidbu, drndanje sa kamionima i kamiončićima, mislim, za traženje stana uopšte. Naročito, kada uzmemo u obzir da sam i ovaj stan tražila mesecima, jer, ne možete ni da zamislite šta su ljudi u stanju da izdaju za 150 eura. U ovoj mojoj selendri. Pa ja onde ni pašče ne bih uvela. Poludela sam! Ali treba razmišljati pozitivno i dešavaće ti se pozitivne stvari. Jašta!

Sa svim tim svojim pozitivnim mislima, rešim da bacim pogled kad mi ističe registracija, znam da je tu negde oko dvadeset petog sledećeg meseca. Reko’, da se do tada iskukam u banci za čekove. Pogledam, registracija mi ističe zaaaa…. za pre petnaest dana! Pa fenomenalno! I da imam, odakle mi? Dakle, bez stana, sa slupanim autom, koji pritom nije ni registrovan, dvoje dece, posao plaćen taman da podmiri četvrtinu meseca …

Misli pozitivno? Pa vidi ovako… Razmišljam ti ja tako negativno, krajnje pesimistički. Pođem na posao i razmišljam, poučena ranijim iskustvom, kako će me verovatno po ovom snegu i ledu neko zdrmati, odvaliti mi branik ili ću se sama skljokati u neki kanal. Zvoni mi telefon, vidim zove stanodavac, reko’ joooooj, garant je i ovaj rešio da proda sve što ima i da, ne znam, pali za Ameriku na primer. Pogledam kad mi ističe registracija, mislim, sigurno je istekla pre sto godina. I pazi ovo. Dođem na posao, vratim se sa posla, živa i zdrava, bez ogrebotine i auto i ja. Stanar me zvao da me pita je li sve u redu u stanu, da vidi kako sam, kako su klinci, kako je na poslu… Registracija mi ističe  u decembru, dakle skoro dogodine. I ja se oduševim. Obradujem se. Presrećna! Ceo dan ulepšala sebi jer sam razmišljala negativno. Očekivala katastrofu, desilo se čudo! Što manje očekuješ, manje su šanse da se razočaraš. Kako od svakodnevice, tako i od ljudi. I kažu ‘razmišljaj pozitivno’? Hvala, ne hvala.

GOVNJIVIM ĐONOM NAPRED

studentOsam godina osnovne. Pa četiri srednje. Pa, ako si budala, četiri godine na faksu. Ako si malo pametniji, nađeš neki jadan posao pa odugovlačiš do desetak. Isti đavo, šta sad. Ako si već odlučio da se cimaš zabadava, bar usput ukači i malo života. Ako baš i nisi te sreće, tvoji te finansiraju, šalju i kad imaju i kad nemaju. Čekaš torbu na autobuskoj, gladan i promrzo, bacaš pogled na dolazni peron i moliš onoga gore da nećeš još dugo čekati. Napokon. Uzimaš torbu, pružaš vozaču par stotina dindži, svestan da su mu za prevoz torbe tvoji već tamo platili. Dolaziš u studentsku sobicu i već sa vrata otvaraš plastične posude sa hranom, šnicle i slaninu, paštete i kolače, nagurane jedan preko drugog, vrzmajući po glavi sliku majke koja ih pažljivo i sa ljubavlju slaže, premeštajući ih i okrećući na sve strane, samo da što više stane, samo da što više nagura, u strahu da nikada ne budeš gladan. A ti, nedovoljno sit od ‘obilnih’ obroka iz menze, u roku od tri dana smažeš sve iz paketa i lažeš da imaš još i da imaš sasvim dovoljno. U unutrašnjem zadžepku torbe naći ćeš dve hiljade sa kojima bi trebalo da izguraš do kraja sedmice. U rukavu toplog džempera koji ti je baka isplela, naći ćeš još hiljadu dinara koje je majka uštedela danima odlazeći u radnju na drugi kraj grada gde su namirnice znatno jeftinije nego na bilo kom drugom mestu. Jer, šta joj je teško.

I onda dolazi noć. Skuvaš pola litra kafe, pored-paklo cigareta, prethodno precizno izračunaš koliko dnevno pljuga možeš da popušiš da bi ti trajale do sledećeg odlaska u poštu po novac. Uključiš lampu, baciš pred sebe skriptu, markere u boji i počneš da podvlačiš. Samo ono što je važno. Isključivo ono što je važno. Jebo te život, imaš utisak da je sve važno. Ako kažeš ovo, moraš reći i ono, jer ovo bez onoga nema smisla, dakle moraš zapamtiti i ovo i ono, moraš zapamtiti sve. A motivacija? Nula.

I tako, četiri, pet, šest… sto godina tako. Završiš u roku, budeš student generacije, završiš za dva’es godina, prosek ti je šest… koga briga? Svejedno je. Odavno je svejedno.

Volela bih da sam drugačija. Volela bih da sam, u moru vaspitnih mera koje su primenjivali moji roditelji, poštenja o kom su mi pričali njihovi roditelji, obrazovanja kojim su me punili moji profesori, da sam bar u jednoj kapi tih teških životnih saveta, smernica i ukazivanja, prepoznala putokaz za neki bolji, srećniji, ispunjeniji, sigurniji život. Za mene i moju decu, za njihovu decu, za njihove unuke. Ništa… A boriš se sam sa sobom. I pitaš se kud si pošao. Dokle si došao i da li si ikada stigao. I čudiš se lepuškastim klinkama u zagrljaju sedih glava, i nije ti jasno zašto, a svestan si odgovora i svestan si da burgija nikada neće stići onoliko duboko koliko to može plastika tuđih novčanika koja probija sve ljudske i etičke barijere.

I decu si tako vaspitao. I oni će tako vaspitati tvoje unuke. I oni svoju decu i svoje unuke. Samo ne zaboravi da postoje i oni drugi, koji će isto tako svoju decu, i svoje unuke, a oni svoju decu i svoje unuke, vaspitavati da otimaju tvojoj deci i tvojim unucima, i tuđoj deci i tuđim unucima, dok god ima šta da im se otme. Jer nikada njihov đon neće biti jak kao što je tvoj obraz.

SAČEKAJ…

prijatelji Sačekaj da im bude dobro. Sačekaj da prođu sranja u kojima si bio zajedno sa njima. Sačekaj da im više ne budeš potreban. Sačekaj da im bude dobro. I što im je bolje, sačekaj, videćeš, lošiji su.

Nekad mi se učini da sam upoznala čoveka. Samosvesnog, emotivnog, saosećajnog, pravednog. Učini mi se, pa opet poverujem. Jebi ga, valjda smo osuđeni da u životu tražimo ono čega najmanje imamo. A ja, u ove svoje 34 godine, još uvek nisam upoznala čoveka. Čoveka istog u ovim i onim okolnostima. Čoveka istog kad ga život bičuje ili kada ga mazi. Prirodno je da nas u različitim životnim okolnostima, fazama, srećnim i onim manje srećnim, prate različiti ljudi, drugačija okruženja. Isto bi tako bilo prirodno da u tim različitim stanjima, da li dobrim ili lošim, imamo te neke iste ljude koji nas vole i prate u svim tim našim stanjima i sranjima. I obrnuto. Da ti je svejedno da li si na vrhu, da li su na vrhu, da li si na dnu, da li su na dnu. Da ti je svejedno da li ih je pet, deset ili stotinu, da ti je svejedno dok god postoji onaj jedan ili dva ili više onih koji su bili, jesu i biće, ma koliko da ti je dobro i ma koliko da ti je loše. Da oni budu tu i da ti želiš da su tu. Da ih ne teraš od sebe onda kad se stvari promene, da te hoće uz sebe i kad ti je najgore. Da se sa tvojim stanjima ne menjaju prijateljstva, jer ona su za ceo život, ne za kratkotrajne potrebe.

Za ove 34, kratkotrajnih prijateljstava bilo je mnogo, ljudi je bilo malo. Ne mogu da tvrdim da nije bilo čoveka, ali taj je verovatno promakao u gomili lažnih, kratkotrajnih druženja, nesvesno prolazeći pored mene koja ga tražim, uporno, bez odustajanja. I svi bi hteli nešto. I u određenom trenutku. I na određeni način. Zbog određene sebične želje, težnje ili nekih krajnjih namera. Nazoviprijatelji su latentne provodadžije, vrbuju za ove ili one potrebe, ili jednostavno, hoće da te kresnu. Tačka.

Moji kriterijumi za prijateljstvo znatno su se smanjili u odnosu na godine kad je prijatelj bio svako ko je spreman da pomogne, da ti se nadje u bilo koje doba dana i noći, bilo kog dana u nedelji, bilo kog doba u godini. Svaki kriterijum sveo se na ‘nemoj mi pomoći ali nemoj me zajebati’. Samo to toliko. Eto. Nemoj me zajebati. Nemoj mi se posrati u život, samo to ti tražim.

I sa nekima ćeš imati sjajne trenutke. Sjajne uspomene. Neponovljiva ludovanja, beskrajna smejanja. Ali u godinama predviđenim za sjajne trenutke, ludovanja, smejanja i žurke. Ipak sačekaj. Sačekaj da ti bude loše. ili sačekaj da im bude bolje. Sačekaj da postanu nešto da vidiš koliko ćeš brzo ti sam postati ništa. Sačekaj da promene svoja stanja i sranja, sačekaj da vidiš da li će njihove uspehe pratiti tvoji padovi. Sačekaj da vidiš da li je on na vrhu isti onaj čovek koji je bio na dnu. Sačekaj te visinske razlike kako bi ugledao daljinu. A da bi mogao da je ugledaš i sagledaš, pokušaj i sam u medjuvremenu da postaneš i ostaneš čovek. Ako si ti onaj isti čiji su horizonti ostali nepromenjeni na zemlji isto kao i u oblacima, onda mi je drago da tamo negde ipak postoji čovek. I naravno, sačekaj da ih promene promene…

KO TE POZNAJE?

woman alonePre nego što počnete da osuđujete, zapitajte se ko ste vi. Da li ste baš vi, takvi kakvi ste, kompetentni da govorite o tuđem moralu, tuđim postupcima, greškama ili uspešnim koracima. Da sam se bar jednom zapitala ko sam ja, ko sam bila i da li želim da se menjam, da se menjam suštinski, da budem onakva kakvu drugi žele da me vide, ili želim da ostanem ovakva kakva jesam, tj.kakva sam bila, da me vole ovakvu kakva jesam, tj.onakva kakva sam bila… Da sam se bar jednom zapitala, ne bih sada znala da cenim oproštaj koji sam dobila i posle svega. A za koji nisam morala da molim. Jer su drugi znali. Ja nisam.

Evo ja, kad se zaljubim, nemam prijatelje. Ne zato što su oni postali loši, ne zato što su me razočarali, ne zato što sam upravo tada shvatila da su to ljudi nedovoljno vredni moje pažnje. Daleko od toga. Nemam prijatelje kad se zaljubim. Svojom i isključivo svojom krivicom. Jer tada imam osobu kraj sebe, onu koja postaje čitav moj svet. Pored koje mi niko drugi nije potreban. I samu sebe zatvaram u zidove, odsecam se od sveta koji je još juče bio jedini za koji sam znala. I niko drugi nije kriv. Niko. Osim mene. Njegovi prijatelji postaju moji ‘prijatelji’. Njegovi prijatelji postaju čitav moj društveni život, i toliko se u trenutku čine drugačijima i boljima od onih na kakve sam navikla, da se neprestano trudim da postanem deo tog njihovog sveta, bez obzira na to koliko je on drugačiji od onog koji sam zamišljala kao savršen. Želim da postanem jedna od njih. Kao da se pridružujem kakvom klanu. I stalno očekujem potvrdu da sam postala deo ‘tima’, deo ekipe koja ga okružuje, deo sveta bez kog on ne može, samo da bih jednog dana i sama postala taj svet. I to tako traje godinama. Sve dok telefon ne prestane da zvoni. Sve dok ne utihne kucanje na ulaznim vratima. Ono kucanje koje te svakog jutra budilo za kafu sa prijateljicom. Onaj poziv koji je značio pokret, u grad, u šetnju, na bazen, u provod. Svede se na par poziva dnevno. Na par kucanja mesečno. Njegovih. Ili maminih. Prestane telefon da zvoni, nestane kucanje na vratima. I zajedno sa njima nestaneš i ti. I ona osoba koja si ti. Ili koja si bila. Ona koje si se sama odrekla zarad neke prividne sreće i želje za osećanjem pripadnosti nekom drugom svetu. Svetu u kom si ti samo prolazni gost. I ti to ne vidiš. Sve do trenutka dok sam ne shvatiš da ne pripadaš tom svetu. Ili, daleko bilo, budeš izbačen iz tog sveta kao da nikada nisi ni bio deo njega.

Bila sam klinka. I imala sam sreće. Ne, nisam izgubila prijatelje. Izgubila sam kontakte sa njima. Komunikaciju. Svakodnevno razglabanje o nebitnim problemima, sitnicama, stvarima koje su nas nekada toliko zbližavale, a onda nas upravo one u potpunosti udaljile. Prerano sam prestala da govorim o tim ‘nebitnim’ sitnicama. Prerano sam se suočila sa životom, onakvim kakav, pre ili kasnije, svakoga dočeka. I onda su mi njihove priče postale smešne. Njihovi problemi postali su nebitni u odnosu na svakodnevnicu sa kojom sam se sretala. U godinama koje su oni posvetili svom životu, ja sam se posvećivala tuđem životu. Tuđim životima.

Ne kajem se. Prijatelje nisam izgubila. Našla sam nove. Koji razumeju. Koji nisu ništa gori od onih koje sam imala. A imala sam najbolje. Ne kajem se. A da li sam im zavidela? O tome neki drugi put. Možda ako se sretnem sa nekima od njih, možda uspem da saznam ko sam bila ja i kako sam se menjala. Možda tada shvatim, jer ja sama ne znam. Oni znaju ko sam bila. Ja, ona, onakva kakve se ja više i ne sećam. Ali oni znaju. I oni me jedino takvu i pamte. Možda me podsete kako je bilo poznavati me…

BEG IZ BLATA POD STAKLENIM ZVONOM

rain1Znaš… I ja bih da budem  voljena… Ne, ja nisam nimalo lošija, nimalo gluplja, nimalo slabija… Još sam sada malo bolja, malo pametnija, mnogo hrabrija…i znaš… sad sam srećnija…Mada, nije uvek bilo tako loše, bilo je sreće, samo je bilo potrebno vreme da shvatim da je sreća postala navika, ljubav je postala posesivnost, a razumevanje je zamenjeno apsolutnom netolerancijom. Ali ne bih o tome kako je sve otišlo u pičku materinu jer sad sam srećnija… sa nekim ili bez igde ikoga, ja sam sada srećnija. Izlečila sam se od rana urezanih na zglobovima od ljubomornih udaraca, od sebičnih ogrizaka moga srca. Oslobodila sam se okova. Napokon. I znaš šta? Nema tih para koje bi mogle zameniti radost koju sam osetila onog trenutka kad sam shvatila: slobodna sam. Oslobodjena straha, predrasuda, suočena sa nekim novim, meni potpuno nepoznatim svetom. Ja. Žena. Sama. Borim se za sebe i njih. Za ono jedino dobro što sam ponela iz te sobe šarenih vrata i zlatnih ključeva i brava, ali blatnjavog poda na kom sam spavala ispod tog staklenog zvona. Ja. Žena. Sama. Borim se i boriću se.

Nemoj misliti da smo mi ‘takve’ same  zato što smo slabe. Ni ne pomišljaj da sam sama jer to nisam i htela. Jedna obična žena, majka, tvoja komšinica, možda i vršnjakinja, kao i svaka druga…skoro kao i svaka druga. Skoro ista kao što je nekad bila. Samo jača. Hrabrija. Nemoj me ismevati. Nemoj se kikotati mojoj različitosti. Jer ja sam uradila ono što ti nećeš ni za tri života. I nemoj misliti da nisam čula vaše svadje, nemoj misliti da nisam videla zavist u tvojim očima svaki put kad prodjem pored tebe. I nemoj misliti da ću te zbog te tvoje zavisti mrzeti. Neću. Jer ti si samo još jedna nesrećna žena u kojoj vidim sebe, onakvu kakva sam nekada bila. Jer, ne zavidiš mi ti na slobodi. Ja isto želim da budem voljena. I ja sam samo žena. Ona koje se boje jer ume da ode. Ume sama da donosi odluke i da se sa tim istim odlukama nosi. Sa odlukama i sa njihovim posledicama. Ono što ja imam, a na čemu mi ti tako beskrajno zavidiš, ono što ja imam, a što me u tvojim očima čini tako savršenom… Muda…da prostiš. Muda koja se po podu vuku… zbog onoga što sam uradila kad sam osetila da više nisam u mogućnosti da budem srećna tu gde jesam, da više ne mogu da usrećujem tu gde jesam, da ni drugi nisu srećni, niti će biti srećni sve dok sam  ja tu gde jesam,da drugi trpe dok i ja trpim, da drugi pate zbog moje patnje. E tada odeš. Jeste, potrebna su muda. Il ih imaš il ih nemaš.

Zato, ili imaj muda ili trpi ili uživaj i čuvaj sreću ukoliko si imala tu sreću da imaš sreću. Samo, nemoj nas ismevati. Nemoj nam se kikotati. Ne sažaljevaj. Jer to ni mi ne radimo. Jer nismo lošije. Nismo gluplje. Samo smo jače.  Ali još uvek čistimo cipele od blata kojim je prekrivena postelja na kojoj smo pod staklenim zvonom spavale.

KO SI TI?

rain2Sedim u potpuno zamračenoj sobi, zagledana u zamišljenu daljinu u kojoj ne vidim ništa. U mraku sam. Ali oči se privikoše na mrak. Privikoše se toliko da su svi ti obrisi predmeta oko mene koje nazirem postali moja stvarnost. Privikoše se oči na mrak. I prestaše da traže svetlo. I prestaše da se opiru.

Sedim u potpuno zamračenoj sobi, zagledana u zamišljenu daljinu u kojoj ne vidim ništa. I ne pokušavam da vidim bilo šta. Mrak je. I ja u daljini ne vidim ništa. Ja čak i ne zamišljam ništa. Više ništa. Navikle se oči na mrak. Naviklo se telo. Navikla se svest. Navikle se želje. Želja više nema. Nema onih ličnih.

Bojala sam se takvih trenutaka. Strahovala sam da će doći vreme kada će sve ono što drugi žele postati ono što radim. Kad će tuđa očekivanja postati moja podrazumevanja. I to traje. Tražili ste da budem dobra supruga. Bila sam. Da budem dobra majka. Evo,jesam, koliko god je to moguće. Ili bar mislim da jesam. Tražili ste da budem neko, sa svojim diplomama, obrazovanjem, treninzima, pisanjem… evo, jesam. I još ponešto bi se moglo zahtevati, evo, i to ću da budem. Ali, pitajte me, jednom, kad ispunim sva vaša očekivanja, moguće i nemoguće snove koje ste imali za mene, jednom, kad više ne bude zamerki na moje izbore, kad prestanete osudjivati moje fatalne odluke, kad više ne bude mesta i vremena vašim kritikama, vašim besmislenim očekivanjima i neispunjenim ambicijama…kad odigram svoje uloge dobre majke, domaćice, žene… najboljeg ortaka, psihijatra i pacijenta istovremeno, rame za plakanje i ranjenika… pitajte me barem tada… Ko si ti?

Ko si ti?

Ne znam odakle da počnem…

Bila jednom jedna vesela, razdragana, bezbrižna devojčica koja je volela svet. Volela je sneg, volela je vetar, volela je sunce, volela da pokisne.  Volela je njih, oni su voleli nju, imala je snove, nadanja, ambicije… ne, ne onakve kakve su već tada bile smišljene za nju, ne one želje, nasilno sabijane medju njene moždane vijuge, želje drugih čuvane za nju, želje tako gusto protkane razumom da su se one prave,one njene, koje su dolazile pravo iz onog mesta malo ispod sanjivih očiju i brade, potpuno su se izgubile. Slabile su onom brzinom kojom su tuđe jačale ambicije.

Ko si ti?

Na to pitanje ne mogu odgovoriti  a da ti ne kažem šta sam želela, šta sam sanjala, šta sam volela, koga sam volela. Ne mogu a da ti ne kažem ko su bili moji idoli, čije sam stihove slušala, čije sam misli čitala, uz koga sam rasla, uz koga sam sanjala, u koga sam izrasla. Ne mogu a da ti ne kažem koliko je snova zakopano na onom istom mestu gde su posadjena stabla tuđih očekivanja. Koliko se želja završilo na tom istom mestu gde je počelo odrastanje.

Pitaj me ko sam. Pitaj me koliko je tih istih snova umrlo istog onog dana, na istom onom mestu gde su surovo bačeni u mrak koji vi nazivate zabludom.

I sada imam snove. Snove za druge. Ambicije za druge. I sada volim. Volim više od svega. I živim za to što volim. Polažem nade u to što volim. Možda i ja nekome oduzimam snove. Možda i ja nečije želje trpam na dno fioke, zajedno sa svojim ‘zabludama’.  A možda i naučim da živim sa tim, naučim da se nosim sa snovima onih koje volim, možda prestanem da ih ignorišem upravo zato što ne bih volela da jednoga dana, zbog mojih očekivanja, zbog onoga što sam i sama postala, neko preklinje da ga pitaju ‘Ko si ti?’.