Rss

CVEĆE RATOVA

Sreli smo se davno… dugo smo se poznavali, dugo upoznavali, samo posmatrali, potajno želeli… Krali smo trenutke za slučajne dodire, duge poglede, ‘prijateljske’ zagrljaje… bilo je zabranjeno, nekim nepisanim pravilom, prećutnim zakonom , bilo je nesvakidašnje… koliko dugo  smo se upoznavali, toliko dugo smo se suzdržavali…

I jesmo… okrenuli smo ledja svima kako bi se okrenuli jedno drugom… sklonili sve barijere… ustvari, pre bi se reklo – ignorisali…pustili da nas puknu želja i strast koju smo godinama potiskivali… a to je bila ljubav… upravo ona koja ti ne da da dišeš… bez stida i kompromisa, bez ustručavanja… a trpela je svašta… izdaje, prevare, laži, teške reči…. Ali bila je to ljubav, ona zbog koje drhtiš… Puna strasti, koliko u svađi i psovkama, toliko i u dodirima i poljupcima…

I umesto da nas udaljava, da stvara zidove, prepreke, maske…svaka nas je svađa još više zbližavala, donosila nova obećanja… verovali bi, popravljali mane, isticali vrline, osvanjavali u razgovorima… I svaki put se činilo da će ostati zauvek, da će obećanja napokon dočekati dan, osvanuti bez pogovora…

I delovali smo skladno, srećno, oči su nam sijale kad smo bili zajedno. Mesto za njega bilo je i mesto za mene, gde je bilo njega, morala sam biti i ja, gde je nekad išao sam , sada je dolazio u dvoje… Bili smo par…Kad hoću da kažem ‘ja’ , rekla bih ‘mi’… Kad sam tražila svoje, tražila sam naše…bio je on, bila sam ja, bili smo mi… nerazdvojni i neraskidivi…Možda isuviše česti, intenzivirani, preterani, dosadni… ali bili smo mi… Koračali zajedno kroz svoje snove koje smo sanjali, nalazili se u njima i budili se. I na javi hodali zajedno . Hodali, ne kroz svoje snove, ali kroz tuđe, one koji nisu uvek bili naše želje, ali savladavali smo prepreke… I što ih je više na putu bilo, mi smo bili jači, vezaniji, privrženiji…

I što više razmišljam o nama, sve sam sigurnija da su neki ljudi stvoreni da budu rame uz rame u ratovima, borbama, opstanku, smrti, a da je mir njihov najveći neprijatelj. Jer u ratu smo išli ruku pod ruku, u ratu smo nerazdvojni, u borbama neprikosnoveni, u smrti najbliskiji. A mir je za borbu… mir smo čuvali za ratove, glasne ili prećutne, okretali leđa , osmehivali se drugima… Kad sklopimo primirje sa svetom iza zidova, sa imaginarnim demonima koji su za našu zajedničku sreću bili skriveni anđeli, čak ni ona dva predivna cveta koja smo u tim podmuklim godinama gajili kao jedino svetlo koje smo spremali za budućnost, nisu sprečili ratoborne duhove da nastave borbe, ovoga puta, na pogrešnom polju.

I prošlo je, kao što prolazi sve… I koračaćemo još dugo, razmenjujući cveće , kao što smo nekad razmenjivali reči, poglede, dodire… I više ni patnja nije ona ista… Ne žalim za danima koji su bili, koji su prošli, koji su odbrojani, koji su već davno spakovani u stari sanduk i zaboravljeni… Žalim za danima koji dolaze, koji su mogli i za nas doći, ali nisu… I neće… želim samo da cveće raste punom snagom, u svoj svojoj punoj veličini i da ratovi koji su razdirali naše svetove neće naškoditi njihovoj lepoti, mirisu i cvatu…. I da ćemo na kraju, nas dvoje ipak imati jedan  isti zajednički cilj… da za svoje cveće izborimo što sunčanije mesto  u cvetnom polju prepunom iskušenja…

Comments (2)

  1. milena

    Joj,divno je.Stvarno divno.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Please type the characters of this captcha image in the input box

Please type the characters of this captcha image in the input box