Rss

FOR J

Ma možete da pričate šta hoćete… ali dok nisi svoj, ne možeš biti ničiji… Ustvari, sve više sam sigurna da si, dok ne nađeš sebe, svačiji, samo ne svoj… Milion puta sam rekla da oko sebe moraš imati ljude sa istom dijagnozom, istim smislom za humor, istim potrebama, interesovanjima, muzičkim ukusom… Ma serem, nebitno je to… sve je to vrlo malo važno… sve-osim dijagnoze…A retki su takvi. Retki su oni sa kojima možeš podeliti sve, i dobro i zlo, i razumeti njihove žute minute i oni tvoje, voleti i kad su nadrndani zbog ljubavi, para, računa, kurte, murte, mame, tate, poznanika, prijatelja, sranja, bubica, pravih problema, izmišljenih gluposti… E, kad nađeš nekoga takvog, ko će razumeti sva ta tvoja sranja, a čija ćeš sranja ti bez pogovora trpeti, ko će te prihvatiti sa svim tvojim manama, koga ćeš voleti bez obzira na nedostatke… Tada znaš da stvarno nekoga imaš…
Znam da će zvučati potpuno nenormalno, ali ja svoju dijagnozu, identičnu, delim sa nekim koga sam upoznala na internetu… ne na fejsu, ne na twitteru, ne na društevnim mrežama… na jednoj igrici sa kojom sam, svojevremeno, umela da preterujem, da osvanem… Igrala je igru sa prijateljicom sa kojom je tada radila isto ono što sada radi sa mnom – prozivala, prosipala, na finjaka spuštala, naravno, po zasluzi… ( malo češće bez razloga, tj.samo iz dosade ). Dakle, uletim ja njima u igru, one počnu sa, kako vidim, već uvežbanom zajebancijom, koristeći isključivo srbgliš ( srpska verzija engleskog jezika, to jest, piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano ). Počnu one onako blago ispipavati teren, pričati na srbglišu, ja se ne uključujem, dok ne shvatih da su u pitanju osobe sa, kao i ja, sumnjivim, nenormalnim, blago retardiranim smislom za humor… Uključim se ja na prve pokušaje provokacija, koje su bile, malo je reći, gadne… E sad, možete zamisliti količinu gadosti u mom odgovoru kad su one bile oduševljene… I nastavljamo mi u istom fazonu igrati igru i pritom se dopisivati sve na piši – čitaj jeziku. Završi se ta igra… Ja uđem u drugu, treću, petu desetu… Ponovi se to još jednom, dva puta, tri… svaki dan… U jednom trenutku smo prekinuli zajebanciju i počele pisati o normalnim stvarima. Rekosmo sve, samo imena nigde… Ono što u reali prvo kažeš, ovde je postalo tabu tema, kao da će zajedno sa tim izgovorenim imenom spasti gaće, kao da će sve ono što ispričasmo do tada biti ogoljeno, kao da se rizikuje jebeni život. Mislim da sam ja bila ta koja je tražila nalog na fejsu, ime i prezime, podatke, sve… Možda i nisam, ’bem li ga, oprosti J. ako lažem. To takvo prijateljstvo počelo je dopisivanjem, prepričavanjem anegdota, nenormalnih događaja koji su nekako i nju pratili isto koliko i mene. Njen smisao za humor, to takvo podudaranje sa mojim… Neprocenjivo… Znaš ono kad imaš nekoga ko ti ne mora ni reč reći, ti već unapred znaš šta treba da uradiš, šta da kažeš, kako da se ponašaš ( J.nemoj da se ljutiš, tebi to malo slabije ide, ali i dalje te volim ). Dakle, počelo je prepričavanjem nekih nebitnih, svakodnevnih događaja… Vremenom je priča postajala ozbiljnija, valjda zajedno sa njenom i mojom potrebom da se nekom izjadamo za svoja sranja, nekome ko to ne može ispričati ili ko bar, na taj način, ne bi mogao uticati na razvoj događaja… Pa i nek ispriča, šta sad?! Ona je kilometrima daleko, preko reke… Koga tamo boli dupe za ono što se meni dešava… isto kao što je i ona razmišljala, sigurna sam… Postepeno, smo išle dalje i dalje, korak po korak… Znači, prvo zajednička igra, zatim dopisivanje na igri, dodavanje u prijatelje u igri, onda isto to na fejsu i na kraju skajp. Kakvo je to oduševljenje bilo, ona i ja prvi put na skajpu! Pa za pola sata provedenih sa njom, ismejala sam se više nego što se inače za godinu nasmejem!!! Toliko smo slične, toliko slično razmišljamo, da smo počele jedna drugoj dovršavati rečenice… Majke mi, da sam muško, oženila bih je!!! Bez razmišljanja!!! Sad i odma’!!!
Posle par meseci, videle smo se u Beogradu… Osećam da je znam godinama, da je njena porodica moja porodica, da je njena ljubav prema meni jaka koliko i moja prema njoj, kao da smo zajedno čačkale nos u pesku sa tri, odlazile u obdanište zajedno sa šest, dobile prve jedinice sa 12, imale prvog momka sa 17… I jebeš mi sve, osećam kao da mi neko čini nepravdu tako što nas je naselio baš tu i tu, mene ovde, nju kilometrima daleko… I osećamo da bi zajedno mogle zaljuljati svet, uzdrmati zemlju, napraviti ono što niko nikad nije… Zajedno u svemu, istini, lažima, igricama, problemima… Ja sam tu za nju, ona je tu za mene….
Jebo te, zvučim ko pripadnik LGBT populacije… A zabole me, verujem da svako od vas ima nekoga u svom životu za koga oseća isto to… Neko za prijatelja, neko za drugaricu, nego za brata, sestru, neko za ujnu od strica preko babine zaove svekrvinog unuka pašenoga sestrića, s majčine strane, preko očeve, do babe, dede, jetrvine sestre psa i mačkinih prvih bačenih mačića… Ja za moju J… Za moju J.ja nemam ’ne’… Za J.ja nemam ’ne mogu’, ’ne znam’, ’nesam školovala’ i ostala opravdanja… Za moju J.mora sve i mora odmah… I glavu na panj, i ruku u vatru, ma i odmaći se od zida… Eto, toliko je volim… Ustvari, volim je više, ali nisam vešta sa rečima kako bih bila u stanju da opišem koliko je ponekad trebam, koliko mi fali i koliko bih volela da je tu…
I nije bitno odakle se znate, važno je da je tu, i da ne želiš da ga pustiš, ni sad , ni sutra, ni nikad… Kao ja moju J…

Comment (1)

  1. sofka

    znam za koga je ovo i divno je 😉

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Please type the characters of this captcha image in the input box

Please type the characters of this captcha image in the input box