Rss

GODINE SUZA I SMEHA

‘Uči ćero škole, da spavaš s kim ‘oćeš, a ne s kim moraš’…Jeste, time smo se vodili misleći  da će jednom doći neko bolje vreme. Kad mi matorci kažu da će jednog dana diploma ponovo imati neku vrednost, pre dvaes’ godina sam i mogla verovati u to, ali danas…

Moji su prodali stan kako bi brata i mene školovali i započeli neki sitni biznis ( na uspeh tog sitnog biznisa ne bih da se podsećam ). A ja sam celog života čekala taj dan kad ću spustiti svoje kofere u hodnik i četkicu na ogledalo u kupatilu iznajmljenog stana u Beogradu i početi da živim neki novi život, daleko od provincije, malograđanštine i priča iz  komšiluka. Pre podne predavanja, popodne učenje, uveče izlasci, žurke,ludilo… Znam, i ja bih se sad od muke sita isplakala i  žestoko ironično nasmejala…. Bilo je to ono vreme kad su marke prebačene u eure, kad su cene skočile 200 posto, kad su se snovi rušili zbog nula na novčanicama i cifara na rafovima. Nije mnogo vremena trebalo da shvatim da studentski život nije ni približno lep i bezbrižan kako sam ga ja u svojim snovima živela… Već posle par meseci sam osetila prvu krizu, sramotu što , evo, već treći put zovem matore da mi pošalju novac, jer sam onu crkavicu koja mi je pre neki dan stigla, spiskala na izlazak, prvi, poslednji i jedini u ovom mesecu. A nisam se mogla otarasiti osećaja krivice kad sam novac trošila na bilo šta što nije imalo veze sa pukim preživljavanjem. A ni kod drugih situacija nije bila nimalo bolja. Prijateljice sa fakulteta su isto tako muku  mučile sa raspoređivanjem novca od studentskog kredita koji je bio smešan, do podizanja novca u pošti koji nikad nije bio dovoljan za duže od sedam dana. Bile smo srećne kad smo imale za sikterušu na fakultetu, sedele bi u tom kafiću satima, prevrtale šolje, gatale, delile bajatu kiflu ili đevrek…

I bez obzira na taj takav život, nekako su mi te godine ostale u najlepšem mogućem sećanju, uspomene na velike ljubavi i razočarenja, ostale su upravo tu, u tom jednosobnom stanu u Skadarliji, upravo u podrumu filološkog fakulteta, zadimljenom, vlažnom. I više nego bilo koju knjigu, skriptu, test, bolje nego bilo koji ispit oko kog sam se namučila, provela sate i sate, dane i noći učeći, ponavljajući… više i bolje od svega naučila sam, i sa čistom desetkom položila jedan od najbitnijih životnih ispita… skromnost… naučila sam živeti sa veknom hleba, rasporediti je na tri dana, isto kao što sam znala tri dana večerati u najskupljem restoranu… i ništa mi nije strano…ni imati, ni nemati, ni živeti u izobilju, ni grcati u nemaštini….

A koliko je ta diploma zaista dobrog i donela,koliko je bila vredna odricanja, neprospavanih noći, bojazni i treme… Pa eto, vredna je… Možda nemam ogroman stan, luksuzni auto, letovanje i zimovanje gde god poželim… Ali eto, već godinama jedem svež hleb, mogu da priuštim parfem jednom u tri meseca i imam za jutarnju kafu sa prijateljicama kad god poželim…

 

Previous Post

Comments (4)

  1. Neki tamo lik

    Talentovani ste za pisanje, gospođice Bojana, sviđa mi se ovo što ste ovde napisali. Svi smo imali istu muku na studijama, prokleta lova, već dvadeset i kusur godina, nikako da se odnekud pojavi i napravi život, makar malo, boljim 🙂

    • boye

      Hvala 🙂 Znam da nas ima… Nikad nismo trazili mnogo. Samo da se ne gule gloginje i buđav lebac. A sto je najgore, gulis za bolje sutra. I kad to sutra dođe, skontas da ces i dalje guliti za bolje prekosutra,a koje verovatno neces docekati.

  2. boye

    Može se i tako reći 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Please type the characters of this captcha image in the input box

Please type the characters of this captcha image in the input box