Rss

HIPOKRIZIJA I DRUGE BOLESTI

berubahVezujem se za stvari. Za poklone, suvenire, stvari uopšte… I svaki predmet za mene ima neku svoju posebnu vrednost, značenje kojim me vezuje za neke uspomene. I teško se oslobađam, teško se odvajam od njih i retko kad ih bacam. Sve dok se police ne popune, dok se ormari ne počnu sami od sebe otvarati ili dok jednostavno uspomene ne izblede ili postanu manje važne…

Možeš onda zamisliti koliko se jako za ljude vezujem. Otvaram srce, kao što širom otvorim vrata doma kad dočekujem rado viđene goste…. Ali isto sam tako naučila i da vrata ostavim otvorena, kako bi ti isti ljudi, onako kako su ušli, i izašli iz mog života… a mnogo je onih koji su ostavili traga, mnogo je onih koji su samo protutnjili kroz te sobe, mnogo je bitnih, mnogo nevažnih…

Imala sam prijatelje, drugove, braću, sestre… ili sam ih bar takvima smatrala…

Imala sam prijateljicu, najbolju, najbližu… znala je o meni sve, ja sam poznavala svaki deo njene prošlosti, sadašnjosti, njene planove… pričala sam joj sve svoje male i velike tajne, kao i ona meni. Imala sam momka, ona je bila sama, ali nijednog trenutka nije pokazivala znake ljubomore, niti sam primećivala gorčinu u njenom odnosu prema meni kada sam vreme, ranije posvećeno njoj, sve više provodila sa njim.  Vremenom je počela da me izbegava… Ja bih je zovnula, ona bi nalazila različite izgovore da se ne vidimo, da skrati razgovor, jednostavno, imala sam utisak da sam negde pogrešila,da se nešto desilo,  a nije mi davala konkretne odgovore kad bih je pitala u čemu je zapravo problem. Nije trebalo puno vremena da shvatim da sam sa njom, koju sam sestrom zvala, osim tajni, problema,suza i smeha, delila još ponešto… Sve u svemu, nije bila baš toliko sama koliko sam ja mislila…

Taj trenutak, pored mnogih koji su se ranije dešavali, bio je prelomni. Shvatila sam da mi poverenje ništa dobro neće doneti. Tada sam i postala ovakva. Sagradila tvrđavu, oko nje zid, oko zida reku, a preko reke most, koji se toliko retko spušta, da se bojim da su lanci već poprilično zarđali i da je potrebno čudo da bi se karike podmazale kako bi se most ponovo spustio…

A koliko je onih koji  su licemeri u svojoj veri, političkom ‘ubeđenju’ , moralu, poslu…

U stanju su da pričaju koliki su hrišćani, satima da bulazne o svom odricanju,o svom božićnom i uskršnjem postu,  krste se kad prođu pored crkve, autom, peške, na bicilkli… A isto su tako u stanju da se na sve to poseru čim im u ruke tutnu te proklete pare, zajebu te, a da nisi ni trepnuo… Čim se dokopaju fotelja, ma neće te ni pogledati… Obećavaće ti i podržavati dok god vide neku korist od tebe… A onda će te odjebati isto kako su odjebali i svog boga onog trenutka kad su prvi put u džep strpali tuđe pare, bez osvrta, bez kajanja… I što je najgore, i dalje će baljezgati o svojoj veri, odricanju, postu i poštenju… Varaće svoje žene, svojoj deci kupovaće skupocene automobile, a ta ista deca će sutra našoj deci biti šefovi , direktori, nadređeni psi koji su celog života samo svoje guzice gledali…

Isto tako, zviždaće i pištaće po mitinzima zarad nekog opšteg dobra, a ako bi im neko od ovih, protiv kojih su do juče mastili, ponudio crkavicu malo veću od one na koju su navikli, zinula bi guzica istog trenutka, prodali bi rođenu babu, zaboravljajući na sve one bitne datume novije srpske istorije, na batine, suzavce  I bagere…

A o moralnom licemerju da i ne govorim…. Uvek je bilo i uvek će biti ovih koji će ti govoriti da su zabezeknuti nečijim ponašanjem, oblačenjem, šminkom, reputacijom… Pa, naravno, ko o čemu, kurva o poštenju… Peglaće ti mozak o svojoj odanosti, o svom poštovanju porodičnih vrednosti kao nečemu što je za njega ili nju ‘uvek na prvom mestu’. A takvi su, po mom mišljenju, istovremeno i najgori… takvi ti mažu oči svojom pričom, prefinjenošću, sablažnjavanjem nad tuđim postupcima…. Živi i pusti druge da žive…

Aman, koga je briga sa kim spavaš, koga voliš, u koga veruješ, kom se bogu moliš??? Ako si do juče bio žuti, ne znači da sutra nećeš biti crveni , i obrnuto… Ako jedeš česnicu, ne znači da već sutra nećeš ostaviti desetine bez korice hleba… Ako se čudiš tuđim greškama, ne znači da već sutra nećeš napraviti istu, ti, tvoja deca, neko tvoj…

Lažnih smo prijatelja, verujem, imali svi… iz većine takvih ‘prijateljstava’ ja sam naučila da mi ta gospoda  nikada neće reći istinu u lice i da će aminovati svaku moju dok god se to slaže sa onim što njihovom interesu odgovara.

Odrastamo sa različitim ljudima, upoznajemo ih u školama, na odmorima, poslovima, izlascima… Nisam mnogo puta u životu tražila… I nemam potrebu da mi daješ, samo me nemoj zajebati….I mnogi će biti tu, čak i kad ti je teško… Neki iz radoznalosti, neki kako bi se nasladili. Retki su oni koji će biti tu zato što osećaju tvoju bol. A ti, pogledaj oko sebe kad padneš i dobro zapamti njihova lica, kako bi znao koga da ignorišeš kad se ponovo podigneš.  Pravi prijatelj nije onaj koji je sa tobom proveo najviše vremena, već onaj koji je ušetao u tvoj život , rekao ‘tu sam za tebe’ i to i dokazao…

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Please type the characters of this captcha image in the input box

Please type the characters of this captcha image in the input box