Rss

KAD TE IZUJE IZ CIPELA

Spremim se ja za grad… sve u fullu: helanke, šminka na meni sjakti, štiklice, jaknica, torbica… jbt, dok ovo pišem imam utisak ko da opisujem one Trbosekove… Skupila neku siću, odlično, imam za dve-tri ture, valjda će i Mara imati za dve-tri, taman! Da se onako….khm… Dakle, pođoh ja, idem onako trotoarom, cipele već ubijaju prste, ‘oću d’umrem! Ali šta sad, trpi skote zbog lepote… Pružim ja taj žestveni fudbalerski korak, od kojih je svaki dovoljan da preskoči bar 4 stepenice… ne žurim, krenula sam  na vreme, ali jurcam, samo da što pre stignem na lokaciju, ne bi li bar pete izvukla iz ovih okova… Automobili prolaze, poneki majmun svirne, dobaci nešto, ja mu u sebi pomenem familiju i nastavim… Začuh kočnice pored sebe, otvori dasa prozor i kaže: ‘Srce, gde večeras nastupamo?’ Brojim ja do deset, ali nekako mi se onih poslednjih sedam sekundi skrati na dve i rekoh: ‘Večeras nigde, ali kol’ko sutra bih da nastupam na tvojoj sa’rani’. Okrutno, znam, ali bre, nije prošlo ni pet minuta kako izađoh iz kuće, a već mi se smučilo što sam se jutros probudila. Nastavi čovek dalje bez reči, jer se posle mog odgovora začuo prasak smeha iza njegovih leđa…

Samo još par stotina metara i tu sam… Prolazim ispod terasa okolnih zgrada, malo sam se oraspoložila, čak me ni cipele više ne stežu… Udubljena u svoje misli i sreću koja me odjednom obuzela, osetih kako mi nešto kanu na leđa… začuh cičeći smeh iznad sebe, lupanje vrata i skontam da me dete koje je stajalo na terasi prvog sprata upravo počastilo svojom pljuvačkom… Divno, pa šta ćeš lepše… Skinem jaknu, uzmem vlažnu maramicu iz torbe i skinem ono sranje sa jakne… dobro je da nije neki pušač, inače bih morala kući po špaknu…

Jbt, šta je ovo večeras… Moraću da pazim i ulicu kako prelazim… Ma nisam ni dovršila misao u svojoj glavi, kročih onom štikletinom na kolovoz i, gle čuda, zaglavih se u šahti. Prvo sam pokušavala da izvučem nogu zajedno sa cipelom, pa sam izvukla nogu ostavivši cipelu u rupi…vuci, vuci… Baba za dedu, deda za cipelu, iščupati ne može… Bila sam skoro na kolenima u trenutku kad sam uspela da oslobodim nesretnu cipelicu, a o prolaznicima i vozačima, njihovim zvižducima i komentarima da i ne govorim… A mogla sam lepo da je ostavim, u dvan’es’  se vratim kući, sutradan bi mi možda na vrata banuo princ sa izgubljenom cipelom…

Napokon! Stižem na mesto gde je trebalo da se nađem sa prijateljicama… Zvoni mi telefon, javljaju mi da ne mogu da na’vataju taksi i da će kasniti desetak-petnaest minuta. Ma super, ma diiiivno! Znači, stajaću ovde dovoljno dugo da mi se desi bar još onoliko gluposti koliko me zadesilo na putu od kuće dovde. Prolaze devojke, zagledaju me, komentarišu poluglasno, kikoću se,vrište, i taman kad se udaranje njihovih štiklica izgubi u mojim ušima, eto nove grupice momaka koji će zviždati i dobacivati ili devojaka koje će se smejati, a pritom su, da kažem u svoju odbranu, obučene mnogo oskudnije nego ja. Posle milion i dvesta prozivki, zvižduka i kikota, stigoše i ove dve,  izvinjavaju se zbog kašnjenja… reko’: ‘Samo krenite već jednom, da negde sednem, jer ako provedem još dva minuta hodajući u ovim cipelama, sigurno ću u njima i d’umrem…’

Uđemo u kafić, ma super! Nema mesta ni za stajanje, a kamoli za sedenje! Ja, naravno, presrećna što ću veče provesti u vertikalnom položaju, sa svojih 60 kilograma nabijenih u prste na nogama… A onaj narod, ko da zna… Ma ko god je prošao pored mene u onoj gužvi stao mi je na nogu… Menjala sam boje, iz crvene, preko zelene, plave, do ljubičaste… Pokušavam da se setim koliko gluposti mi se večeras desilo, znam da matori kažu da se obično zaustavi posle treće… Razmišljam kad sam poslednji put pre toga izašla… Već je nekoliko meseci prošlo od poslednjeg izlaska… Ali ajde, možda večeras ipak izađe na dobro,pa mi se svidi, pa za sledeći vikend ponovo izađem… Ooo , da, kako da ne… Neka dva konja se poguraše pored mene, opališe se flašama po glavi, ona rulja poče da beži preko mene i mojih nogu, odguraše me do WC-a i, kao šlag na tortu, tresnuh ja posred one vodurine, mokraće, blata i ko zna čega još, a preko mene još dve devojke i neki debeli u poprilično alkoholisanom stanju… I aj’ što padoše preko mene, nego što onog debelog ne mogu pomeriti sa sebe… Izvukoh se nekako, usput mu nabih onu štiklu u slabinu, da zapati zbog svega što me večeras snašlo… Izvini, debeli…ti se ionako sutra nećeš sećati…

Jedino što me te večeri poslužilo onako kako treba bio je taksi koji me odvezao kući… Naravoučenije-ne izlazi budalo kad ne znaš ni šta d’obučeš, ni gde da staneš, ni kako da ne dođeš kući zapišana i blatnjava…

Te godine sam izašla jednom… od te večeri, po godini malo ređe…

Comments (2)

  1. Milena

    xaxaxaaa ,luda si skroz,Za utehu nema zene koja nije ovo dozivela ili dozivljava,xaxaxaaaaa

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Please type the characters of this captcha image in the input box

Please type the characters of this captcha image in the input box