Rss

KAKO SE PRAVE BEBE?

Sedela sam u čekaonici, okretala se, ustajala, šetala, opet sedela, opet šetala, pravila se da čitam, izlazila, pušila, gasila cigaretu na pola…
– Bojana, izvolite.
Uhhh, sve se u meni zaledilo. Ko da sam pošla na prijemni.
-Skinite se i lezite.
Penjem se na onaj astal, bez reči, spuštam dupe na ono ko da stavljam glavu na panj. Počinje. Onaj prijatan osećaj u onom još prijatnijem položaju.
-Mhmmm, mhhmmm…
-Je li sve u redu?-upitah uplašeno.
-Samo sekund…Aha…Dobro… Predjite na ultra-zvuk…
Ooo jebo te, aman ženo, kaži mi odmah, bez uvijanja, oću l’ d’umrem, koliko je opasno, koliko mi je još vremena ostalo…
-Mhmmm, mhhhmm…
Mrmlja…Ćutim… Usrala sam se… svaki sekund ko godina boktevido…
Odgovorih na još par pitanja koja su se ticala moje unutrašnjosti … po njenoj faci koja se mrštila rekla bih da je neka teška bolest, neka rakčina, tumor veličine glave… Obliva me znoj, nije mi dobro… Sunce ti poljubim, ženo, oću li da krepam??? Ako ne krepam od toga, ima da pandrknem od srčke. Samo da sve bude kako treba, ima d’idem na preglede na svakih mesec dana, evo, kunem se! Uze neki kalendar, poče nešto da okreće, da računa…
-Čestitam Boko, u septembru dobijate bebu…
A? Kakva beba bre? Šta priča ova? Mislim, nije da sam nešto vodila račun, ali sam kontala da ću malo duže konzumirati brak, pre nego što počnemo da spavamo u odvojenim krevetima, u odvojenim sobama….
-Gde je budući tata?
Pokazah prstom na vrata. On je verovatno tamo već polumrtav, i njemu sam svašta utuvila u glavu, misleći da treba da pišem testament… U šoku sam… ‘Nači tako to izgleda, tako se to radi, tako se prave deca… Još nekih pola sata smo proveli u ordinaciji, ona nešto priča, pokazuje na monitoru, ovaj se smeška, pune mu oči suza…A ja…samo d’izadjem, samo d’odem, samo da ne slušam. Ne interesuje me ni veličina, ni srce, ni bilo šta na ovu temu. Sve mi je izgledalo drugačije, cela ta ideja bila je savršena sve do trenutka dok nije realizovana. Ej, bre, pa ja sam klinka! Dobro, nisam baš klinka, ali tako se osećam. Ja ne znam ništa o deci! Ja ni o sebi ne umem da vodim računa, a sad će tamo neko dete da mi se natovari na vrat!!!
Povratka kući se i ne sećam. Ovaj je nešto drobio, radosno skakutao, a ja, nit dišem, nit mirišem. Naredna dva-tri dana nisam nikome ni htela da kažem. Četvrti dan, jebo me ko mi reko da kažem mami, to zvone telefoni, padaju čestitke, suze radosnice, saveti, objašnjenja, iako nikoga ništa nisam ni pitala, iako me ništa nije ni interesovalo.
Prolazili su dani, sedmice, redovni pregledi i svakodnevna pitanja, šta, kad… Ono je u meni raslo, ja sam i dalje bila prestravljena, nespremna, apsolutno izgubljena. I ćutala sam o tome. Jebo te, pa ja ne umem ni da držim dete na rukama, svaki minut preko deset minuta sa nekim derištem mene dovede do ludila. A sad ću jedno takvo imati u kući i neću moći da odem kad poželim. Gde ja, tu i ono. Gde ono tu i ja. Zbogom društvo! Zbogom izlasci! Zbogom slobodno vreme! Zbogom živote! Pa onda raznorazne babetine sa svojim teorijama, šta i kako treba da se ‘ranim, čime da se mažem, šta da pijem. A ne mogu ja ovo, jok. Ja neću znati ni da ga nahranim, presvučem, okupam… A šta ako mi ispadne dok ga kupam??? Ako zaspim pored njega, pa ga zgnječim, ugušim ga??? Ako dobije temperaturu??? Šta onda??? O, sunce ti poljubim, pa ja ne umem ni o sebi da brinem, a kamoli o nekom tamo detetu. Najbolje bi bilo da na porodjaju krepam. Da to dete nikad ne sazna kako mu je majka bila nesposobna.
Vreme je prolazilo, meni je stomak bivao sve veći, guzica sve šira, noge sve salavije. O kako sam debela! Kako sam odvratna! Pa ja ne treba iz kuće da izlazim, izgledam ko trokrilni šifonjer! Mislim da sam dobijala kilogram dnevno. Noge su mi bile teške, ledja su bolela, stopala oticala. Kad će već jednom da se završi ova agonija?
Došao je i taj dan. Šetam, to jest, geljam po onom hodniku, nešto čekam, bolovi me satiru.
-Udjite Bojana, ponesite stvari, obucite spavaćicu i lezite.
Spustih one kese, ona sestra me pope na krevet, prikači mi neka sranja i ode. Svi moji ostali u hodniku, raduju se, šta li. Ležim na onom krevetu, sa radija trešti neki narodnjak, ja sama. U jadno doba, kad sam ja već počela da se savijam od bolova, dovezoše neku trudnjaču, ona dvaput jauknu i porodi se. Ušla dva sata posle mene, izašla dva sata pre mene. Ekstra! Pa ovo uopšte nije tako bolno ko što opisuju. Aha… počinjem da grizem rukav one spavaćice od bolova, žedna sam, muka mi je…
-Sestro, ka’će?
-Evo, još malo
‘Još malo’? ‘Još malo’ ona meni govori jutros od pola osam a sad je pola dvanes’. Ja- umirem. Pozdravih se u sebi sa celokupnom familijom, pomolih se bogu u koga ne verujem, pogledah oko sebe da još jednom vidim onaj prijatni ambijent oko sebe sa sve bolničkim smradom i zažmureh. Spremna da krepam. Ma nije prošao minut, udje jedna babica, zovnu onu drugu, zovnuše doktorku, primakoše neke sprave, staviše mi jednu nogu levo, drugu desno, i počeše objašnjavati šta treba da radim. A u pozadini, trešti ‘Crno i zlatno’. Kontam ja, smišljeno ubistvo.
-Mogu li da vrištim?
-Ne
-Zašto ne?!
-Nije ti ovo ludara nego porodilište
-Jesi se ti kad poradjala?
-Ne
-Onda ćuti i trpi
Ne bih prepričavala baš sve detalje tog nemilog dogadjaja, samo se sećam da se pojavio još jedan doktor, ili je to bio tip iz obezbedjenja, tako je izgledao, koji mi je u jednom trenutku legao na stomak, a ja sam ga tukla po ledjima jer mi se navalio na želudac ko ma’nit! Proklinjala sam i život i sex i oca i majku i brata koji me sa mužem upoznao i sebe i svu decu, doktore, babice i bolnice na celom svetu!!! U sebi sam pominjala čitavu familiju svog muža koji mi je ovo i napravio. Što mi nije tu da ga odalamim, da mu se mile Nove godine načestitam, da mu polomim ruke i noge, ulubim facu, otkinem genitalije…
A onda sam osetila olakšanje… prazninu u stomaku… sve je bilo gotovo… Nakon nekoliko minuta spustili su kraj mene zamotuljak, sklopljenih okica, koji je pravio balončiće svojim punim modrim usnicama i trudio se da se izbori sa šokom koji smo upravo zajedno preživeli… gledala sam ga sa nevericom… Ti si rastao u meni? Ti si mi zadavao muke svih ovih meseci? Zbog tebe sam poželela da se danas ne probudim? Zbog tebe sam bila debela, trbata, guzata i natekla?… A onda me oblio neki neverovatan osećaj… kraj mene je ležalo biće, malo, nemoćno, biće koje će narednih nekoliko godina zavisiti od mene i samo mene i moje ljubavi… osetila sam kako mi je suza skliznula niz obraz… Zagrlila sam svoj zamotuljak i tiho prošaputala ‘Moj Pavle… Moj sin… Moje sve…’

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Please type the characters of this captcha image in the input box

Please type the characters of this captcha image in the input box