Rss

KNJIGA KOJA MORA BITI NAPISANA – Ognjen Avlijaš

1Kad sad razmislim o tome, shvatim da je u moj život ušla kao u svoju dnevnu sobu, iznenada otvarajući vrata, kao kad se vraćate po zaboravljeni sat ili mobilni telefon. Bez pitanja, zakoračivši, odmah se smjestila u fotelju smještenu između sluđene prošlosti i germanski precizno planirane budućnosti, gurajući je i… rušeći uredno poređane sitnice koje su je okruživale da bi se što udobnije smjestila…

Ne, nije bila moj tip. Čudno ti je? Zašto? Pa kako nekog tako posebnog staviti u ravan sa…  pa..recimo brašnom ili vrstom veš mašine. Bila je potpuno van šablona i belosvetski načnici skupljeni u onoj maloj švajcarskoj provinciji su zalud trošili novac da bi došli do objašnjenja kako je nastao „Veliki prasak“. Trebalo je samo biti u njenom prisustvu..ništa više.

I mada je njena koža mirisala na neke jagode koje su slučajno bile posađene i zaboravljene u jednoj beogradskoj ulici na Karaburmi, koje sam kao klinac mirisao i jeo neoprane, za divno čudo nije došla sa proljećem ili ljetom, iako je, po mom skromnom mišljenju, kod dobrog nam Gospoda mogla ’ladno da prodje kasting za prvo lice kataloga tog godišnjeg doba.

Ne..donijela ju je neka kasna jesen..

I ne brini dragi moj, neću sad potrošiti tvoje vrijeme, opisujući ti kako jesen može da bude hladna, kišovita i ružna. Žao mi je klinci, ovo je laka literatura, ni uz pomoć  državnog dekreta neće ući u lektiru i nju definitivno u školi možete da vidite samo ponekad, u očima svoje profesorice srpskog , kako je čita krišom i sklanja…pa recimo, svoju kovrdžavu riđu kosu.. dok vi pišete esej o onoj čudnoj ženi čiji je hobi skakanje pod vozove.

Iskreno, nikad mi neće biti jasno, šta je uopšte dotična i našla u toj oficirčini, sem širokih ramena, pravilnih crta lica, muškog drskog stava i ponašanja.

A daaaaa..upravo to…vidi majku mu..a ja život proveo u zabludi da je ženama bitan sentimentalan, pažljiv i manji od makovog zrna…ili je to samo kad se udaju…ko će znati..daleko je Venera da se ide po taj priručnik za ponašanje.

Da ti je opišem? Kako? Ne znam…šta da ti kažem…Gospode bože…imala je takve trepavice da ti se čini da, kad bi se samo jedna trepuška odlijepila i pala izazvala bi tektonski poremećaj…

A bili smo dvije strane svijeta…

Ona kao ..lepršavi maj…izbačene stolice gradskih bašti…i osmjeh na licima ljudi…gušteri koji hvataju sunčani sirup izdat od Gospoda apotekara..bez recepta….široko….bez mere…i promisli o sutra….kao pijani gost…koji vadi novčanik i zadeva za violinu…svoj stidljivi pogled pred komšijama…koji će sutra gledati…. dok inkasanti…isključuju struju zbog neplaćenih računa….

A ja… novembar… smedj… surov… realan… nedovoljno hladan za kuvano vino i rumene nosiće koji vire iznad čaša iz kojih izlazi miris karanfilića….a opet…previše tmuran za gore opisani maj…i njegovo zelenilo…željno neprestane pažnje gospodina Apotekara. Ne…ne…taj gospodin je rijetko zalazio u krajolike moje otadžbine tih dana…

Nismo išli jedno uz drugo…

Pa i nismo išli tako…išli smo jedno preko puta drugog…

Čudno ti je?

E moj dragi..u ono vrijeme…ništa nije bilo čudno…samo je jedno bilo sigurno…da ništa nije sigurno…

 

Autor:  Ognjen  Avlijaš

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Please type the characters of this captcha image in the input box

Please type the characters of this captcha image in the input box