Rss

LJUBOMORA

Desilo ti se nekad da se boriš protiv sebe i da si sebi najveći i najgori neprijatelj? Da pokušavaš da se oslobodiš nepoverenja, loših misli, navika… Da te stigne karma, naručena baš za tebe, da se isporuči tačno na tvoju adresu , tvoje ime, da osetiš ukus sopstvenog sranja ko da si ga samom sebi pravio?

 

Imala sam momka, divnog, divnog momka, kog sam volela silno, onako ludački, dečije, mazila ga i čuvala samo za sebe, volela najviše na svetu, čekala nervozno da se vrati , zvala ga svakog slobodnog minuta… E da… To je fin, blag, ‘hajde da ne zovemo stvari pravim imenom’ – način… To je potpuno pogrešan način da kažeš da si nekoga urnisao do besvesti, svojom ljubomorom, posesivnošću, nesigurnošću… Jebem li ga, jednom padneš, drugi put, to te valjda tako pomeri , prodrma, protrese, da više nikome ne veruješ, pa ni samom sebi… Kažeš ‘zbogom’ samopouzdanju vo vjeki vjekov…Nekoga zajebeš, neko zajebe tebe i tako u krug… Jebo te, počneš da sumnjaš kad kaže gde je, kad kaže s kim je, kako, koliko… Čoveče, sumnjaš i zato što ne sumnja… Kako to da se ja odra’ razmišljajući, on ništa? Eeeej, ni da pita gde sam, s kim sam, samo ono, ko keva – ‘javi da si živa i zdrava i mi smo u redu’… Kako bre! Ma jebe se njemu za mene! Provereno jedva čeka da odem kako bi se dovatio sa nekom dromfuljom!!! Ne daj bože da se ne javi posle drugog zvona! Istog trenutka kreće bujica pitanja s moje strane: gde si bio, s kim si bio, što si bio, zašto jesi, zašto nisi, kako jesi, kako nisi… ‘Aman, devojko, mogu li bar da serem, a da mi ne prisedne??!!!’…

 

I trpeo je on to… ooo, da, stoički je podnosio svaki poziv, histeriju, urlanje… Kad se strasti smire, on bi mi govorio kako sam jedina, najbolja, da nijednu nije tako voleo… I ja bih mu verovala, obećavala kako ću prekinuti besmislene scene, ljubomorne ispade, histerične napade i pozive… Eeej, ma kunem se! Ja sam u tim trenucima stvarno tako i mislila!!! Verovala i njemu i sebi , prekrižila sve one izmišljene scene u svojoj glavi i ponovo i ponovo i ponovo donosila one iste odluke, ubedjena da ovog puta neće biti prekršenih obećanja…

Ali jebi ga… karakter zna dobro da zajebe…Kad ti se samopouzdanje sroza do članka ko istegnuta čarapa, kad si siguran u sebe koliko i u sneg u julu, sedmicu na lotou, Diznilend u Srbiji…Nekoga zajebeš, neko zajebe tebe i tako u krug…

A on? Pa otišao, ostavio me, zauvek… Kaže: ‘Srećo, tebi je ipak bilo najteže. To je bolest, a ja ti želim da što pre ozdraviš, zbog tebe…’ I hvala mu na tome… bez kosmo-diska, bez dormea, bez terapije, uspravih se čim sam shavatila koliko me ta ljubomora učinila slabom, uvidevši koliko sam postala ružna i spolja i iznutra….a bila sam ružna toliko da se to nijednom operacijom ne bi moglo ispraviti i toliko zgadjena sama sobom da se više nisam mogla ni pogledati u ogledalu… I hvala mu na tome…

A vreme je prošlo… Mnogo vremena… I znaš kako? Nekoga zajebeš, neko zajebe tebe i tako u krug…

 

Tekst možete proćitati i na: http://bubakutak.com/ljubomora/

Next Post

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Please type the characters of this captcha image in the input box

Please type the characters of this captcha image in the input box