Rss

MALO MANJE AUTOCENZURE

Možeš reći da sam nenormalna, ali meni se svaki izlazak u grad doslovce zgadi. Kad vidim one nazovi-frajere,raščepljene po separeima, na njihovim stolovima skupocena pića, pod njihovim ručerdama gomile para i zgodnih maloletnica. Pogledam one klinke,jbt, zgodne , lepe, kikoću se glasno, dozvoljavaju da im oni krmci zavlače prste pod haljinu, u dekolte… One se kao  nećkaju, prenemažu se, a uopšte ne možeš da provališ da li im prijaju ti dodiri ili glume i bukvalno briljiraju u toj ulozi kako bi sutra dobile neku sitnicu, kako ne bi platile piće ili da bi se prodale za nešto treće… ne znam jebo te, nije mi jasno…ali dođe mi da priđem njihovom stolu, da furnem onoj maloj šamarčinu, da je uhvatim za ruku,odvedem kući i njoj i njenim matorima očitam par lekcija i ‘zabranim’ joj da se pojavljuje u gradu narednih pet godina… Posmatram ih,.. jedna od njih je plava,druga ima dugu crnu kosu… jbt,ne zna se koja je lepša…obe vrte onim savršenim guzicama pod nosevima matorih perverzmjaka, mlate sisama, jedna kupovnim,druga domaćim. Ne ide da ne napomenem da sam posle neka tri meseca opet videla ista ta dva para sisa, ovog puta u društvu nekih drugih dobrostojećih magaraca, samo sto su sada sve četiri sise bile veštačke. Jbg, radilo se,pa se zaradilo… A volela bih da čujem taj visokointelektualni razgovor između njih dve drugarice,pred polazak u grad… Ne mogu ni da zamislim kakve se genijalne ideje javljaju u tim mozgovima, kakvi se brutalni planovi prave u tim glavama. Volela bih i da čujem razgovor između njih dve i ove dve krmčine, ako uopšte i razgovaraju, izmedju njih dve i njihovih roditelja kad podju u izlazak…Zaamišljam njihovo kikotanje dok se spremaju, imperativ u glasu ove dvojice ili brižna očeva pitanja i njegovu patnju, jer, sigurna sam, kapira on da ćera nije izrasla u ono za šta ju je gajio i školovao… možda ne može ni sam da se pomiri sa tim da ćerka nije ispunila očekivanja,već se pretvorila u, nikad on to sebi ne bi priznao, u jeftinu sponzorušicu koja još jeftinije izgleda… i baš me zanima,koji je to trenutak u prošlosti kad su one.zaista rešile da odjebu osećanja,  moralne i porodične vrednosti i da postanu to što jesu….
Creva mi se okreću… I svo vreme mi se po glavi vrzma ista ideja – kako bih joj sad prišla, povukla je za onu kosurdaču, javno isprebijala pred svima i poslala je kući… a onim majmunima bih one masne prste i ruke gurnula u džepove, gde je počinjao i završavao se čitav njihov seksualni život pre nego što su došli do prvog miliona. Bez sumnje. takvim je majmunima jasno da su, bez imena, debelih novčanika,preduzetničkog duha ili pozamašnog nasleđa umesto mozga, ustvari niko i ništa..teško je i zamisliti, veruj mi, da su ove dve devojčice nekada bile deca…da ih je majka nekada ponosno čuvala u rukama… i teško je i pomisliti, gledajući njih dve, da jednoga dana možeš imati ćerku, koju  ćeš vaspitavati da poštuje prave vrednosti,.bori se za sebe na neki drugi, ispravan način, voli zbog ljubavi, ljubi i spava i oseća….A ona se pretvori u ovo… u jeftino sredstvo za zadovoljavanje niskih pobuda matorih i nedojebanih ‘porodičnih’ ljudi, tačnije-svinja, licemera, koji tamo negde verovatno imaju svoju kuću, svoj krevet, u krevetu svoju poštenu ženu, a u sobi pored svoje spavaće dve ćerke, istih godina kao ove dve nesretnice…
I milion mi je puta prošlo kroz glavu, iako znam da nije ispravno… stoko bezrepa… koliko je lakše širiti noge nego provoditi dane i dane u besparici, mučiti se dok preživljavaš studentski život, učiti radi budućnosti…. Koliko je lakše prodati guzicu nego grejati stolicu istom radi nekog boljeg sutra…milion.sam puta pomislila kakvu nepravdu živimo mi koji smo pokušali na neki ispravan način da obezbedimo svetlu, srećnu i normalnu budućnost… Šta je gadnije, jadnije, bolje i svarljivije…   Ma na kraju krajeva, ako ne budem imala ćerke, imaću sinove koji će rasti u ovom jebenom socrealizmu, i,neminovno je, iako sami neće biti tako vaspitani, puniće im se glave svakojakim glupostima, živeće paralelno sa vremenom u kom će se devojke u sve većem broju pretvarati u ove dve moralne spodobe, jer, jebem mu mater, nema se… Nema se, jebo te… I kako ja sutra svojoj deci da kažem da treba da uče školu kako bi obezbedili sebi budućnost, sreću, normalan život, kad ni ja sa tom istom školom u životu nisam napravila ništa jače od pukog premošćavanja, preživljavanja, ceđenja poslednjih dinarčića sa bankovnog računa…Kako da im serviram priču o poštenom radu, a da pritom budem sigurna da će je sažvakati? Ja treba da im prosipam priču da su sami krojači svoje sudbine???? Ma daaaj! Nisam pametna… Da li presipati iz šupljeg u prazno, laprdati o kovačima svoje sreće, neshvaćenim i rođenim u pogrešno vreme na pogrešnom mestu… ili da im jednostavno otvorim oči i kažem kako će odlično proći u životu samo ukoliko mama nađe neku dobrostojeću budalu, s jednom nogom u grobu, koji nema ni kučeta ni mačeta, a kome ćemo moja porodica i ja biti sve i svja u životu, koji će svoje pozamašne sume nekretnine i automobile prepisati na njih dvojicu, i to iz čiste ljubavi prema meni??? Možda se u tom slučaju potrude pa nam i sami pronađu tako neku budaletinu… Ma hvala, ali neka fala… Teško da mogu postati toliki  pesimista jer jedino za to jbg i živim… neći odbaciti  njihove snove  i ostaviti ih otvorenih usta da vagaju o svojoj sudbini… svako ima pravo na svoje želje i snove…. Svako ima načine da do njih i dođe i ostvari ih…

Eto… toliko… a sad odoh da razmišljam o sudbini svojoj i svoje dece… tačnije, da vidim koliko soma koštaju neke pristojne sise, prirodno napućene usne, uklanjanje rebara po paru, liposukcija, podizanje guzice, izbeljivanje čajnog kolutića i ostala mnogobrojna rodbina…Sa ovakvom svojom platom, odradila bih se taman na vreme da me lepu sa’rane…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Please type the characters of this captcha image in the input box

Please type the characters of this captcha image in the input box