Rss

MEDJU LJUDIMA

Jbt, potpuno sam zaboravila kako je dobro putovati vozom. Jbg, imalo se , moglo se, širilo se dupe po putničkim vozilima. A sad, boga molim da mi šalterska radnica poveruje da imam dva’es’ dve i da mi ne traži indeks, koji već godinama negde, među nekim knjiigama skuplja prašinu… Ali čoveče…što u vozu možeš upoznati budala…A nije da i oni za mene ne kažu da sam kreten… Verovatno… Pogotovo kad se povede priča o politici…Kad počne da mi drži predavanje o naprednjacima, radikalima, demokratama, liberalima… Doslovno mi se pripovraća… I svi sve znamo, svi smo najpametniji… I tačno, čim pogledaš čoveka, možeš da zaključiš kod kog će mu broja na glasačkom listiću zaškripeti olovka. No, ne bih o profilima, da se ko ne uvredi. Elem, u vozu saznate lične priče, svako ima neku svoju… ovaj studira, ona radi, oni kod dece, ovi od dece…
Dođem ja na štajgu, umilni glasić preko razglasa obaveštava da je putnički voz za Užice preko Valjeva, Kosjere i pičke materine, postavljen na deseti kolosek. Pogledam ja, kakav bre voz? Jedan vagon! Do Užica! Eeeej, jedan vagon!!! Kad počeše oni ljudi da se lome jedni preko drugih ne bi li uvalili svoja dupeta u čista i dezinfikovana sedišta u miomirisima opijenim kupeima … Uleteh i ja, gazeći preko ljudi, žena, dece, starih i bolesnih i zauzeh mesto u prvom slobodnom kupeu iz kog me nije pratio pijan pogled oborene glave ili ustajali zadah mešavine slanine i belog luka… Za mnom uđoše i neke dve žene, jedna zgodna i jedna vidno namučena, iz nekog sela, reklo bi se. Za njima još tri čoveka, jedan stariji, a ova dvojica su bili srednjih godina… šta god to značilo. Počesmo se odmah zajebavati na račun ažurnosti železnica Srbije jer je naš dragi nam vagon u samom polasku zabeležio kašnjenje od dva’es’ minuta…A u kupeu mrak… Ustvari, mrak u čitavom vozu,a kad kažem ‘voz’, mislim na lokomotivu i onaj naš vagon… restrikcije, šta li je. Onaj stariji godpodin koji je seo preko puta, dobaci još dve-tri šaljive i ne rekavši ništa, ubrzo zaspa, što sam skontala po njegovim neprirodno otvorenim ustima koja su se nazirala pod svetlošću lampiona u daljini. Negde oko Rakovice, stiže nama struja, tj.svetlo, što smo mi dočekali ovacijama i aplauzom. Kad smo se napokon pogledali u oči, upoznasmo se, red je, i skontasmo ko je odakle i dokle ide. Troje do Valjeva, bračni par i jedan muškarac. Malo pre toga se otprilike i probudio onaj čovek od preko puta , a koji je trebaloda izađe u Lazarevcu.Ode čovek sav skenjan da proba da nađe prevoz nazad… Starija gospođa išla je do Kosjere. Počesmo prvo o vozovima, kašnjenju, njihovoj brzini koja se u Srbiji više ne meri kilometrima na sat, već satima po kilometru… bračni par poče pričati o sebi, nekako smo došli na tu temu, o svom životu i radu u Kanadi , gde su iz Mostara otišli još davne ’94. Kažu ljudi da je u Srbiji skupo, preskupo čak i za njihove pojmove. Počeše pričati o prednostima života koji tamo žive , o nezamislivoj lakoći otplate stambenog kredita, o vrednosti diplome , struke, mozga… O mogućnostima, prednostima, vrlinama i retkim i beznačajnim manama… O školi, obrazovanju, ženi, samohranoj majci, njenoj deci i njihovom položaju… O prednostima znanja jezika, puno rada ali isto toliko novca…i jebeš mi sve, vrati mi se ona stara želja, ona stara boljka i ambicija da odem odavde, da i meni sunce grane , da , jebem mu mater, svojoj deci pružim ono što je meni oteto. A znam da će me osećaj, kol’ko za dan dva, pustiti, napustiti, da će euforija prestati, da ću se vratiti svom jednoličnom, bednom , mostogradnjom između delova plate ispunjenom životu…. A kako sam želela da odem odavde, da putujem, da vidim sveta, da upoznajem ljude…. sanjala o inostranim plažama, visokoplaćenim radnim mestima, prevođenju za raznorazne strane firme… naravno, očigledno ništa od toga ne biva… ili bar ne bez velikih odricanja…
Moje misli i maštanja prekinuo je telefonski poziv jedne lude, koja mi je još više ulepšala putovanje… i to taman u trenucima kad su ostali odlazili iz kupea… Smejala sam se, vrištala, ljudi su prolazili pored kupea gledajući me ispod oka, misleći verovatno, da nisam baš čista… posle minuta i minuta smeha, iskrenog, najiskrenijeg… skontah da postoje ljudi bez kojih ne bih mogla…Postoje mesta bez kojih neću moći, navike koje ne želim da menjam… A ima tu i bojazni od nepoznatog…Što će reći, ostajem ovdje… ne zbog lepog života, osmeha, radosti, jer, priznajte, toga nije bilo… može biti da sam slina, da nemam hrabrosti, da ću pre čamiti u mraku sa svojim srpskim sindromom straha od promene… A neka… Eto meni opravdanja…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Please type the characters of this captcha image in the input box

Please type the characters of this captcha image in the input box