Rss

NEK TI KUPI SREĆU…

Najlepši trenuci u životima većine ljudi jeste rođenje deteta. Kad ga vidiš onako malog, bespomoćnog, zatvorenih okica, stisunutih usana, obuzme te onaj nesvakidašnji osećaj… neizmerna, bezuslovna ljubav pomešana sa strahom od odgovornosti, jer na svetu postoji biće, mali čovek, čije postojanje zavisi isključivo od tebe i tvoje brige i osećanja. I kako će i u šta izrasti, da li će biti veći ili manji čovek, vaspitan ili kreten, i to su neke njegove odlike koje u manjoj ili većoj meri zavise upravo od tebe. I svako ko se može nazvati roditeljem, trudi se da od njega jednog dana bude čovek, na način na koji mi to vidimo. I pružaš mu ljubav, neizmernu, radiš prekovremeno, da bi njemu bilo bolje, savetuješ što bolje možeš, trudiš se da ne oseti teškoće i probleme sa kojima se suočavaš u pokušaju da mu obezbediš što bolju budućnost, držiš ga kao malo vode na dlanu…

Ćerke su tatine mezimice… očevi ih štite, one zauvek ostaju tatine male devojčice…. e sad… kako od tih malih, nevinih devojčica postane ono što danas predstavlja veliku većinu devojaka…   ne verujem da očevi imaju takav san za svoje ćerke… da su mogli i pretpostaviti da će njihove lutkice postati to čemu one danas teže (čast izuzecima).

Iskreno, nisam baš sigurna da je kriza jedina koja je odgovorna za te moralne i ideološke oscilacije, modne izlete i pogrešne aspekte… mislim da je problem u društvu, porodici, vaspitanju, okruženju, medijima…

Sedela sam danas u bašti kafića pored gimnazije… i da sam se kladila sa nekim koje su devojke tek pošle u srednju školu, a koje su profesorke istim, verovatno bih i bez kuće ostala. Nijedna, ali slovima NIJEDNA ne nosi ranac! Sve do jedne su uprtile torbice ili novčaničiće u svoje negovane ručice ili su jednostavno došle u školu bez ičega, bez sveske, olovke ili bilo kakvog obeležja jedne srednjoškolke. A torbe nose na onaj popularni način, ne u ruci, ne na ramenu, nego ih oklembese o ruku savijenu u laktu, sa šakom u takvom položaju, da svaki put poželim da im tutnem koji kovani novčić kao milostinju. I našminkane su, potpuno, sa sve podlogom, korektorom, puderom, maskarom, ajlajnerom… i to ne neiskusno, nego onako, vidi se da je ta fasada na njihovim licima plod dugogodišnje prakse, vežbe… ja bre, dan-danas ne znam ni nijansu pudera da izaberem, a čujem ih kako za stolom pored mog pričaju o raznoraznim trikovima za povećanje ovoga, umanjenje onoga, vizuelno isticanje ovih, prikrivanje onih i slično….

Ma jebem ti, nije da nisam znala da klinkama danas mozak tako funkcioniše, ali nekako, dok sve to ne vidiš , ne čuješ iz prve ruke, ne skontaš kakve su to već unapred potrošene duše i bačene i unesrećene  sudbine, trudiš se da ne veruješ u to. Sedela sam i pila kafu čekajući prijateljicu. Za stolom pored mog sedele su tri devojke prepričavajući prethodni vikend. Nije da sam prisluškivala, ali ni one se nisu baš trudile da budu tihe. Razgovarale su o momku koji se dopadao jednoj od devojaka, o njenom izboru između njega i još jednog koga su pominjali, a čije mi je prezime malo zaparalo uši… Bilo kako bilo, devojčici se dopada običan momčić iz grada, zaljubljen u nju već neko vreme, ali je drugarice nagovaraju da se ipak odluči za sina lokalnog nazovi biznismena, nekog skorojevića koji je ko zna koliko ljudi zavio u crno da bi sinko mogao da potpisuje po gradu u tri noću i da se širi po kafanama ko proliv po livadama. ‘ali ne dopada mi se… debeo je, slinav, bahat je, tretira devojke kao stoku…’. ‘ Ma daj ne seri’,  govorile su joj ostale, ‘možeš valjda malo da istrpiš zarad nečeg bitnijeg. Možda jeste ružan i mator, ali je svaku sa kojom je bio, obukao od glave do pete, vozao je po gradu u onoj limuzini, vodio je na putovanja…ajde bre, nemoj da si kobila, razmisli sta je bolje. Pa šta ovaj može da ti pruži? Možda će te izvesti koji put na piće, a onda ćete ostatak vremena provoditi kod njega ili kod tebe, gledajući neki romantičan film…’ Tada su prasnule u smeh  koji je meni tako dugo odzvanjao u glavi, da poprilično dugo nisam mogla da se opasuljim, pogođena onim što sam čula i ogorčena na sebe i vreme u kom sam rođena…

Šta li misle tate o svojim mezimicama kad ih vide onako iskvarcane, ‘doterane’, sa kilogramima i kilogramima fasade na licu, silikonima u sisama i dupetu, sa nekoliko pari rebara manje… da li su mislili kad su ih prvi put uzeli u ruke, da će iste te devojčice biti vođene totalno pogrešnim zvezdama, lažnim idealima, niskim pobudama i sitničavim ljudima…  Da će kriterijum za njihovu sreću biti bankovni račun, broj kartica i debljina novčanika svojih životnih saputnika. I nije meni žao ni tih koji imaju, jer oni su savršeno  svesni da ih takve ribetine neće voleti zbog onoga što zaista jesu ili zbog onoga što bi one želele da postanu pored njih: majke, žene, gospođe, dame… znaju oni da su platili, koliko su platili i koliko dobili kupivši sve te mačke i mačkice da glume sreću sa njima…. nije mi žao njih, oni su imali izbor, jer, koliko god da su ružni, aljkavi, glupi-svaka krpa nađe zakrpu…

Žao mi je tih devojčica, koje će, vođene pogrešnom percepcijom sveta i kvaliteta, vrednosti, porodice, jednog dana neizbežno shvatiti da su uludo protraćile život i da, onog trenutka kad lepota prestane da radi za njih, da je njihovo mesto već popunila neka nova, lepša, mlađa… Tada će im bar doći iz dupeta u glavu i nadam se da neće biti kasno za promene, za uzdizanje nekih drugih vrednosti, jer u svakom drugom slučaju, moraće shvatiti da nemaju za koga da žive… Jer, život je besmislen ako ga nisi posvetio ljubavi… I kažu da je bolje voleti i biti ostavljen i patiti, nego ne voleti nikada…

Comments (2)

  1. Smisao porodice lagano kroz istoriju gubi smisao.
    Tako da će doći dan kada će se djeca praviti po narudžbi i po potrebama društva(nadam se da negdje u dubini kontate koje će to biti društvo i kakvo)

    • boye

      Davno je prošlo vreme kada se o takvim stvarima samo razmišljaljo, jer one su postale naša stvarnost. Retki su oni koji poštuju prave porodične vrednosti.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Please type the characters of this captcha image in the input box

Please type the characters of this captcha image in the input box