Rss

NIKAD DOVOLJNO ‘HVALA’

parent-and-aged-parent-visaImala sam, ne tako loše detinjstvo, sa puno lepih deijih želja, snova, nadanja. Slagali su kockice za mene, otvarali mi mogućnosti, zatvarali ružičaste kapije pogrešnih puteva, borili se za mene kao što se i ja danas borim.

Bila sam uzorna ćerka, dete-čudo, kako su me nazivali. Ambicije prevelike, očekivanja ponekad nerealna, slike preuveličane. Živelo se deset centimetara iznad zemlje. U svakoj mojoj ludosti su me podržavali, gurali da idem napred. Koliko god su njihove vredne ruke bile u mogućnosti. Te ruke, sada ostarele, bolne, grube od hladnih vetrova koji su šibali Balkan.

Sećam se svojih zasluga koje su otvarale njihova nova obećanja i nade da će moj uspeh biti zapažen, nesvakidašnji.

A onda je došao ‘on’. Nekako dalek, a opet dovoljno blizu da nas tresne o zemlju, da nam zavrće ruke, vratove, da nas guši. Nismo ni osetili da gubimo dah. Lagano smo gubili svest, oču su se sklapale i polako smo umirali. Kad se ‘on’ pojavio, glasno, zalupivši za sobom vrata, svi smo zanemeli. Ušao je noseći na nogama krvave igre, ogrnut kaputom satkanim od municije. Razbudio je sva fizička čula u nama. Osetili smo glad, žeđ, videli smo strahote, bedu, jad, koji nam od tada više nikad nisu izmakli pred očima. Čuli smo krike ubijene dece, silovanih majki, zakopanih očeva. Okusili smo glad. Dodirnuli smo lokve krvi i prstima mazali po prozorima dok nismo prekrili svaki delić stakla.

Dok su ta fizička čula oživljavala, godinama, decenijama, počeli smo da gubimo sve ono ljudsko sa čime smo se rodili.

Znala sam to. I brat i ja. Veoma rano smo shvatili da je izgubljeno mnogo d svega čega smo tako malo imali. Shvatili smo onog trenutka kada se na vratima pojavio ‘on’. Tako nezgrapan, bez kucanja, u naš dom je zakoračio, bez upozorenja… ‘On’…

Tih se godina ne sećam. Ustvari, te su godine tamo negde potisnute. U starom ormaru mojih sećanja. Ipak, nekad i nekad setim se majčinih suza, očevih teških uzdaha punih nemoći. Pre toga nisam oca viđala takvog. Počeo je da se druži sa voćkama, svim onim koje su se lepo mogle skuvati. Majka je očajavala, otac je ćutao.

Brat i ja smo u međuvremenu odrasli. Imamo svoju decu, svoje porodice, svoje prazne buđelare pune nedosanjanih snova.

I sada se divim čvrstim odlukama, problemima i frkama u koje se uletalo da bi se moglo uložiti u nas dvoje. Gaženje prepreka, spoticanje, ponovno gaženje, novo i teže spoticanje.

I guranje. Tako su me jako gurali da su ih ruke bolele godinama. Te ruke na svojim leđima osećam i danas. Bolele su ih ruke, novčanici, sve ih je bolelo od vetrova koje su slali u naša leđa. Te ruke me podsećaju koliko sam puta bila sebična, koliko puta nisam rekla to jebeno ‘hvala’, a trebalo je.

I zato sada, još uvek nije kasno, hvala vama, mojim herojima, hvala vama, koji ste uzimali sebi da bi davali meni, hvala vama koji ste moje nenormalne želje stavili ispred svojih osnovnih potreba. HVALA VAM.

Previous Post

Next Post

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Please type the characters of this captcha image in the input box

Please type the characters of this captcha image in the input box