Rss

PRVI SEKSOVI

Odlično se sećam perioda kad sam umišljala da sam tako, tu i tamo, neko i nešto , kad sam glumila neku nedodirljivu ribicu iz srednje škole, kad su me vršnjaci ganjali, a ja se ložila na starije momke. Naravno, većina tih momaka koji su se meni dopadali bili su nekakve gradske face među devojčicama, mangupi, zgodni, svesni svog izgleda i utiska kakav ostavljaju na klinke, na glupačice koje su padale u nesvest na jedno najobičnije ‘zdravo’. Zna se, u grad sam izlazila da bih ga srela, na mesta gde je i on visio, uživala u slučajnim dodirima kad bih se probijala kroz gužvu u zadimljenom kafiću.
Ne znam da li je to među svim klinkama bilo isto ali, analize koje smo pravile nakon izlaska su bile jako detaljne, uz neiscrpne izvore tumačenja svakog pokreta glavom, rukom, nogom, svake rečenice koju bi dotični izgovorio. Bio je ljubazan ili ne daj bože nezainteresovan pri izgovaranju tog fatalnog ‘zdravo’, mahnuo je ovako ili onako, osmehnuo se ili namrštio, javio se ili ne. Ti momci verovatno nikada nisu ni bili svesni koliko su jednim jedinim pokretom, rečju ili osmehom znali da ulepšaju ili uprospaste narednih sedam dana, koliko su smeha i radosti izazivali, suza na oči naterali ukoliko bi taj osmeh bio upućen nekoj drugoj. A ta druga…ufff, ona bi momentalno bila najomraženije stvorenje, najružnija, najgluplja, i opet, do najsitnijih detalja analizirana ‘spodoba’ na planeti zemlji. E tada je na snagu stupalo pravilo ‘ako prdneš, usro si se’, sindrom koji inače prati ljude po malim sredinama. Ako je kojim slučajem ta nesretna devojka obukla suknju do kolena, već sutradan je bila polugola, u minjaku koji ni dupe nije prekrio, naružile bi je najstrašnije, ni krivu ni ružnu. Tada sam još uvek verovala da ću ponižavanjem drugih uzdići sebe. Srećom, odrasla sam. Nažalost, ima onih koji se čitavog života penju gazeći po drugima, no, to je već neka druga tema…
I tako, provodim vikende u gradu maštajući o danu kad će mi prići. Kad napokon priđe, uključim retard-mod, obavezno se izblamiram, lupim, zacrvenim se, ili mi stane mozak pa odćutim tih par trenutaka kao zadnji gubalj. Ali ako mi i posle toga traži broj telefona, znači da, ili je i sam isti takav retos ili mu se baš dopadam. Onda, prvi sastanak, drugi, peti, sedmi, odjebem drugarice, odjebem školu, okrenem se njemu u potpunosti. S tim što, nikad ja to njemu ne bih priznala… to je bilo ono vreme udaranja čežnje, tihog ljubomorisanja i vraćanja milo za drago… sve je bilo mnogo drugačije… Kakvi crni mobilni telefoni, kompjuteri. Ne, oni su došli kasnije i upropastili pisanu reč koja je polako kao takva nestajala, kao što bi nestajala moja inteligencija kada se on ne bi javljao satima, danima, jer-fiksni telefon, jer-ne zna kad završavam sa školom, jer-ne zna gde će me naći, jer-ne zna gde pijem kafu, jer-verovatno je umro od prevelike želje za mnom ili je krepo od nedostajanja, eto zato se ne javlja. Onda ga slučajno sretnem, ugledam onu izgubljenu facu koja brzo po glavi premeće raznorazne izgovore na koje ja, baj d vej, odmah padam, ne zato što sam glupa, ( ne kažem da nisam ), već zato što mi verovanje u to prija sujeti, zato što želim da verujem da je istina, zato što sam zaljubljena, zato što je tako lakše. Medjutim, dani nejavljanja se nastavljaju, sve do sledećeg slučajnog susreta, kad je već kasno za bilo kakve slične izgovore, to jest, kad je već sateran uz zid, kad je već krajnje vreme da kaže kako nije problem u meni, već u njemu, kako sam ja jedna divna devojka, ali kako on nije spreman za vezu bla bla bla bla…
Opet drugarice, opet kafenisanja, opet suze, opet reči utehe, opet tuga, i onda – mržnja-ljubav-ljubav-mržnja sve do trenutka dok ne postane ravna linija, tačnije dok se ne pojavi neko novi, neko još savršeniji i naravno, pitanje-šta mi je uopšte bilo da se zaljubim u onog pretodnog kad je ovaj ovde i sada ko stvoren za mene???? I tako je prolazila ta srednja škola, u oblacima, leptirićima, srculencadima, zvezdicama, imenima urezanim u gimnazijske klupe (direktore izvin’te)…
I bez obzira koliko sam tada bila glupačica, koliko sam se puta sedmično zaljubljivala, bilo je super! Bilo je bezbrižno. Bilo je dečije. Bilo je nevino. I tako davno. I tako daleko. I tako nedostaje. Taj osećaj. Da te nešto spiči i nosi deset centimetara iznad zemlje i da te boli uvo za sve ostalo dok god imaš taj osećaj u sebi, dok god te drži. I neka traje pet dana, ne duže, neka me nosi među oblake, pa neka me posle ponovo tresne o zemlju. Hoću da odlepim, hoću da poludim, hoću da se nerviram što ne zove, što ne piše, da mi pokvari dan, mesec, godinu, kad se ne javi, da mi ulepša život i izbriše sve iz sećanja onog trenutka kad se javi. Hoću da me vodi, da me nosi, da letim, da gutam leptiriće i knedle, da se ježim kad me dodirne, da izgubim svest kad me poljubi… Hoću!!! Znam da svi žele i hoće, ali ja baš ono, baš, baš i želim i hoću! Eto, samo još jednom, bar još jednom… na pet dana, ne mora duže… Hoću!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Please type the characters of this captcha image in the input box

Please type the characters of this captcha image in the input box