Rss

RODJENI…

Ponavljanje, da, ali tema je neiscrpna. Svaki dan novi slučajevi i svaki put isti zaključci.
Bože, koliko je bila lepa… sećam se, sve su je devojke u gimnaziji mrzele potajno želeći da budu baš kao ona. Šta god da obuče, kako god da se pojavi, za njom su ostajali muški pogledi, ženski ljubomorni šapati. Ali jedno je sigurno-svi su joj se divili… za muške je bila san, za ženske je bila jeftina drolja. Ali nikoga, baš nikoga nije ostavljala ravnodušnim. I nije je dugo bilo tu u gradu, a onda je počela da se pojavljuje s vremena na vreme sa jednim gradskim dasom za kojim je očigledno odlepila jer, nedugo nakon što se vratila u grad, čuli smo da se udala. Niko nije mogao da poveruje da je ipak ostala tu, ta devojka, svetske face i još boljeg tela, da je ostala tu, medju nama prosečnima i, na kraju krajeva, pomirila se sa tim da će zauvek živeti u provinciji i živeti život kakav živimo mi, obični smrtnici. Sasvim slučajno, postala mi je prijateljica, vremenom sve viže privržena, jako bliska. Bila sam srećna zbog nje,jer, i ona je bila srećna. U skladnom braku, neizmerno punom ljubavi. Da ste ih samo videli… posle sedam-osam godina zajedničkog života, i dalje su šetali zagrljeni ljubeći se na ulici kao kakvi tinejdžeri. I zavideli su im… Svi su želeli da budu oni. Svi su uživali u njihovom društvu, jer su oni bili tako skladni, tako su savršeno dopunjavali jedno drugo. On bi započeo rečenicu, ona bi je dovršila. Svako malo bi jedno drugom uputili pogled pun ljubavi, isprepletane prste dok su sedeli jedno do drugog.
‘Da, dobro si me čula’, rekla je. Ostala sam bez teksta, potpuno sam zanemela. ‘E, srce moje, pa mnogo toga se krije iza zatvorenih vrata…’ Jebo te, kakvu mi je šamarčinu tada spizdila, nikad ni sama neće biti svesna… Otišla je potpuno sama, nemavši pojma ni gde, ni kako, ali bilo joj je toliko loše da je sve bilo opcija. Sve, osim ostanka.
Misliš da nekoga poznaješ, a nemaš pojma. Misliš da o nekome znaš sve, a ustvari ne znaš ništa. I onda se osetiš ko june. Osetiš se kao govno. Razočaran si, skrhan do srži. Razočaran, jer ti je srušena čitava jedna slika o postojanju savršenih života, jedan veliki san koji si sanjao, srušen ti je čitav svet. Onda si istovremeno ljut I besan na sebe I na druge. Ja na nju, jer je toliko dugo ćutala. A onda I na sebe što nisam primetila…
Tada je prvi put pred nekim govorila o sebi I o poslednjih nekoliko godina svog života. Užasno je živela, užasno se borila, užasnim iskušenjima obojena. Govorila mi je o staklenom zvonu, zaključanim vratima, ljubomori, posesivi, bolesti, ljubavi, mržnji, strasti, bolu I oduzimanju svega onoga što je za nju imalo vrednost. Svaka njena ambicija je osujećena, svaka njena suza ismejana. Čuvao ju je za sebe. Samo za sebe. I nije je dao nikom. Nikoga nije pustio da postane bitan deo njenog života. Bože, koliko je lepa… Radila je, puno je radila. Čak I u poslu je nalazila utehu, svuda je bilo bolje nego kod sopstvene kuće. A to je grozan osećaj, grozan, I nažalost, jako poznat. Minuti kašnjenja kažnjavani su pogrdnim imenima, isto kao i vreme provedeno sa prijateljima, kojih je s godinama bivalo sve manje. Odevne kombinacije kretale su se od ‘hvala ti bako’ do prostitutke. A bojala ga se. konstantni strah uvukao se pod kožu. Neprospavane noći I mokri jastuci nisu ostavljali bore. Nezadovoljstvo, nemaština, nepoverenje… sve je bilo njena krivica… a ništa nije bilo. Niti je ona toga bila svesna. Razbolela se, pa ozdravila… razboli se pa opet ozdravi. Počinjalo je sa ‘ko te zvao’, preko ‘ko ti se javio’ do ‘ko je prošao’… zašto ovo stoji ovde kad sam ja prošle godine zahtevao da stoji upravo tu gde ti stojiš. Zašto ti se osmehnuo na ovaj ili onaj način, što se danas javlja kad je juče isto ovako prošao pored mene I nije me pogledao ko usmrđeli sir? Sve su to bila pitanja na koja ona nije imala odgovore, iako se beskrajno trudila da prekine agoniju, da udovolji, da se po ko zna koji put po sebi posere zarad mira….
A ona je ćutala… ćutala je I ponašala se kao da živi svoj san, da ne gori pod zemljom svaki put kad zazvoni telefon ili nerado napusti društvo pod nekim smešnim izgovorom. Ma nije mi palo na pamet, ta takva misao mi nijednog trenutka nije ni prošla kroz glavu.
I dalje je ćutala… ćutala je dok jednog dana nije totalno pukla, I napokon pustila bol iz sebe, I ‘sramotu pred svetom’ kako je njen pokojni otac imao običaj da govori. Otišla je bez reči, prethodno šaljući upozorenja, vodeći duge razgovore, prihvatajući izvinjenja I obećanja. Dok jednog dana nije totalno pukla. A onda je oterala govna u pičku materinu. Onda je napokon zauzela gard u borbi sa samom sobom. I volela je…O, koliko je volela I patila… ali je upravo zbog toga lagano umirala u sebi bez trunke nade da će jednoga dana ipak biti bolje. Umirala je svakog dana iznova I iznova, svaki put kad bi se rušile nade, rušili su se I njeni svetovi , kule od karata koje je tako pažljivo godinama gradila. A onda su se plastične karte pohabale, izvitoperile, isavijale, od silnog gužvanja I bacanja, I više nisu bile vredne truda. Napokon je shvatila da je vreme za neki novi špil.
I otišla je. Mirno. Bez reči. Samo je otišla. Kažu da ih je ona sama razjebala. Pričali su kako je bila najgora. A onda smo svi u jednom trenutku shvatili da je to ona ista devojka iz gimnazije koja je mamila osmehe, poluotvorena usta, uzdahe, šapate. Još uvek je bila lepa. Možda čak I lepša. Umor od teških godina ostavio je na njenom licu nekakav dostojanstven trag. I nikada, nijednog jedinog trena se nije pokajala. Samo je otišla. Mirno. Bez reči. Otišla je. Kao što najbolji uvek odlaze.

Previous Post

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Please type the characters of this captcha image in the input box

Please type the characters of this captcha image in the input box