Rss

SAMO ŠIROKO I SAMO ŠIRENJE

Zelena polja, šume i planine, reke i potoci… i zašto volim ovu zemlju…
Igrališta, žmurke, lastiš, šuge, poligoni, klackalice, ljuljaške…
Sećam se svojih snova,prerano sam ostala bez njih… sećam se krila koja su rasla na sićušnim ledjima, prerano su mi ih oduzeli… sećam se osmeha na licima, prerano ih je tuga otela…
Sećam se svog detinjstva. I danas sam zahvalna što nisam direktno osećala očaj kojim sam bila okružena. Ipak, previše je to za jedno dete. Mržnja… Ratovi… Bolest… Patnja… I sve to odjednom…
Sećam se da sam i tada svakodnevno slušala ‘biće bolje, biće bolje’. I nekako sam verovala u to. Jer to su bile reči mojih roditelja, babina uteha, dedina nada. Ali od tada je prošlo već više od dvadeset godina. I znaš šta? Jebi ga, više ne verujem u to. I bojim se. Bojim se da ne kažem svojoj deci da će jednom stvarno biti bolje iako ni sama ne verujem u bajke. Samo ne mogu da se pomirim sa tim da smo već godinama na jednom istom mestu. Da smo u totalnom haosu. Da su moji roditelji verovali da će moja budućnost biti bolja, da se ta vera svela na najsitnije parčiće želje da se nešto promeni. Ne mogu da se pomirim da nas toliko dugo jedni isti ljudi konstantno teraju na kradju, prevare, licemerje, prodaju srca i duše…Jedna ista ekipa nas vrti oko prsta, isti ljudi nam rade o glavi. Devedesete, Bosna, bombardovanje, smetovi, poplave… ko je najebao? Ovi što su sedeli u foteljama? I koji i dalje sede? Ovi što vozaju džipove i napičene mečke, što im deca divljaju po ulicama, ubijaju pešake, kučiće, mačiće, bez ikakvih posledica? Jer jbg, tata mu je mudo? Ovi koje smu mi obukli u Armanije, Gučije, Versaćije? Ovi kojima mi plaćamo letovanja na Karibima, Maldivima, p….ma materinama? Ovi koji nam se skijaju na grbačama po Alpima, Himalajima?
Ovi koji imaju jedan jedini zadatak, a to je da bar ne gubimo glave zbog njihove nesposobnosti! Ovi zbog kojih umiru desetine ljudi, samo da njihove guzice ostanu sačuvane! Ovi koji nas okarakterišu kao umrle, preminule, udavljene, nestale, izgubljene! Jesmo, izgubljeni smo , nestali smo, umrli smo bre, zahvaljujući vašim apetitima, zahvaljujući vašim nezasitim dupetima, prepunim glava raznoraznih funkcionera, raznih picopaćenika, raznih i različitih govana koje smo prihvatali samo jer smo morali da biramo manje zlo. Ma nema manjeg zla! Sve je to isto smeće, sve je to jedan isti šljam čiju decu školujemo mi koji smo izgradili škole, čijoj deci kupujemo automobile, mi, koji smo izgradili puteve, čijoj deci plaćamo budućnost, mi, koji smo jedini spremni da damo apsolutno sve za tu budućnost. Naša su se deca najela suva leba, da bi njihova punila stomake kavijarom, priselo im dabogda!
Vredjaju nam inteligenciju, varaju nas brojkama,lažu, umanjuju, povećavaju, kite se tudjom slavom, a ako neko i progovori, prete, privode, zatvaraju! Ma zatvarajte, tucite, ostavljajte ožiljke! Ali i oni će zarasti! Ti, takvi, vidljivi, površinski, oni će zarasti! Ali ovi koje su ostavili u nama, ostaju zauvek da nas podsećaju koliko su dečijih snova uništili, koliko su majčinskih suza prolili, grobova iskopali, krila slomili. Ali ničija nije gorela do zore, a nama je poprilično dogorelo. I ako se istina može nazvati širenjem panike, ja pozivam na paničenje, urlanje, dozivanje, sve dok ima ko da čuje…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Please type the characters of this captcha image in the input box

Please type the characters of this captcha image in the input box