Rss

SRBIJO,VRATI ONO ŠTO SI UZELA

A da li bi neko mogao da mi kaže šta je sreća? Nisam sigurna ni šta je, a samim tim ne znam ni kako da dođem do nje… Mislim da je to ustvari uvek i bio moj problem, to što uvek težim, a ne znam svoj cilj… Čini mi se da sam jednom bila srećna, ali to naravno, nisam tada znala… Nisam znala ni da uživam u njoj, nisam je prepoznala… i da li moram biti uspešna na svakom polju da bih osetila sreću, mir, radost?

Sreća ti, isto kao ljubav, dođe neopaženo, tiho, kradom, da je i ne osetiš, sve dok je ne izgubiš…

Da… bila sam jednom srećna… imala sam sve… ljubav, posao, porodicu, novac, socijalni život na zavidnom nivou… a onda je sve to, i ne tim redom, počelo da se raspada… prva sranja počinju sa nedostatkom novca… tada počinje nervoza, problemi, ružne misli, ružni snovi…ružne reči… Tada se gubi ljubav… tada pokazujemo onu ružnu stranu, ružno lice, bes, mržnju, sve ono što smo mislili da nikada nije ni postojalo u nama, a ustvari je samo bilo duboko sahranjeno tu negde, i jedva je čekalo da bude probuđeno…izbilo je na površinu… A jebi ga, obično nemaš snage za te neočekivane udarce, bojiš se, jer su ti nepoznati…

I volim ovu zemlju,volim njene planine, reke, livade, njeno sunce i njenu kišu… Volim ovu zemlju, ali državu prezirem…O,  Srbijo, toliko si života sjebala, da je čudo da ga uopšte u tebi više ima…. stvorila si nesrećne sudbine, već unapred osuđene na propast…. Ubila si najveće ljubavi, sahranila svoju decu onog trenutka kad su prvi put ugledala svetlost dana…

Rasla sam sa devojčicama i dečacima iz komšiluka… dobra deca, deca dobrih ljudi… neki od nas uspeli su da prežive ratove a da to nisu ni osetili, da se provuku kroz tinejdžerske dane bez posledica, da ne polete za rešenjima koja su se u tim trenucima činila lakšim… a bilo je lakše ići niz dlaku sa vremenom…

Srećna deca postala su deca rasturenih brakova… Odlični učenici postali su propaliteti… Ambiciozni klinci postali su žrtve ulice…. i nemoj mi reći da se nisi sretao sa iskušenjima… Svako od nas bio je isuviše blizu tim kratkotrajnim nirvanama, tim privremenim rešenjima koja su ustvari privid sreće… Ulica je pojela toliko mojih drugova, vršnjaka, poznanika, starijih i mlađih od mene….

A sećam se, sanjali smo iste snove… Svako od nas imao je san… Šta želiš da budeš kad porasteš?… Neki od nas su odrasli prerano, neki prekasno, neki nikada neće ni odrasti, neki nisu ni doživeli da počnu da odrastaju…. Odnela ih je ulica, odnelo ih vreme, kriza, država…

Ta surovost sa kojom smo se svi sreli u nekom trenutku, mnoge od nas je odvela u potpuno pogrešnom pravcu…. Videti ona ista nasmejana lica sa kojima sam nekada igrala žmurke između zgrada, dečaka sa kojima sam krala komšijske jabuke, devojčica sa kojima sam rastezala lastiš od bandere do bandere.. volela bih sada videti ta ista lica… Umesto njih, videla sam izbezumljene face, sa podočnjacima do zemlje, ustondiranih mozgova, rasplakanih i nasmejanih bez razloga… bolesnih… Mnogi od njih još uvek hodaju zemljom, ovom istom koju smo svi podjednako voleli, državom koju sada preziremo…. Mnogi od njih sada hodaju iznad te iste zemlje, a pokopani su duboko u njoj… I onda se zapitam, kome su njihovi tihi koraci kojima su hodali, a kojima su još tiše otišli odavde, kome su doneli dobro, a kome su ostavili večite suze, neprolaznu tugu i nesreću koja ne silazi sa lica ucveljenih majki, sestara, drugova i drugarica… Koliko me samo porazi jedan jedini pogled na sliku iz četvrtog osnovne, kad na prste jedne ruke izbrojim one koji su u životu uspeli… A pod uspehom ne mislim na poslovne uspehe, već na porodicu, ljubav, decu…. Strašno je kako smo se izgubili u vremenu… Srbijo, sve smo ti dali, a sve si nam uzela… I zašto? Da bi nečija deca mogla da se šire po kafanama, skupocenim automobilima, luksuznim stanovima??? Zbog koga smo zauvek ispratili nedužne, zbog čega je u nama ostao večiti, gorki ukus prema svemu što život čini? Ne, zaboga, ne! Ratovi nisu prestali, đavoli nisu otišli sa ovih prostora, iz ovih gradova, kuća i stanova, iz glava maloletnih junaka koji se svaki dan bore sa nevidljivim demonima ulice, bede, straha i nemaštine… Rat se samo presvukao u drugačije odore, u kojima ga neko prepozna, a neko ostane slep zauvek… Rat je ostao isti, samo je oružje drugačije… poznato, ali ne i dovoljno prepoznatljivo… umesto bombi, pušaka i pištolja, svet se naoružao špricevima, iglama, čašama, flašama, kašikama… I tiho, podmuklo, bezobrazno, nemilosrdno odnosi isto onoliko života koliko ih je odneo u svom šljaštećem, prepoznatljivom obliku… A oni koji bi trebalo da pomognu, isuviše su zauzeti sobom, svojom nesrećom, svojim problemima ili čak, svojom srećom, svojom bahatošću, svojom guzicom koja se širi po foteljama na račun napaćenih, svojim džepovima, sve dubljim, sve punijim, opet na račun dece čiji životi očito nisu dovoljno vredni da bi se njima pozabavili… Očajnički jauci i vapaji prolamaju iz njihovih pluća, bez glasa, potpuno nečujno…

O, Srbijo, sve smo Ti dali, a sve si nam uzela… Voleću ovu zemlju, njene livade, njene ulice, njene  planine i reke, njene zgrade i trotoare… Zemlju ću voleti, ali državu ću prezirati… Jer, Srbijo, oni koji su Te vodili iskopali su u Tebi rupe i u njih pobacali sve ono što je trebalo još uvek po Tebi da hoda, ruku pod ruku, za Tvoje bolje sutra, za Tvoju budućnost, za Tvoju decu i Tvoju mladost… I sve smo Ti dali, a sve si nam uzela…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Please type the characters of this captcha image in the input box

Please type the characters of this captcha image in the input box