Zeleni zidovi i užasan smrad, jedinstven za svaku od ovakvih ustanova. Gledam kroz prozor, glave naslonjene na jastuk na kome je do pre tri dana ko zna ko spavao. Dosada i neizvesnost. Kikotanje u daljini. Zvrndanje telefona. Dve jabuke na komodici pored kreveta i načeta kesica grisina. Ležim i čekam. Kotrljanje točkića i zveketanje viljušaka. Doručak. Ili ono što se jedino na ovakvom mestu može nazvati doručkom. Ovde i u jeftinim hotelima, odredištima besmislenih đačkih ekskurzija. Metalni tanjirić, parče maslaca i kašika džema ili dva koluta usmrdele, skoro zelene salame. I hleba koliko hoćeš. Od pre neki dan, ali ipak u neograničenim količinama.

– Šta ćeš, mala?

– Džem.

– Na. Oćeš čaj ili mleko?

– Čaj, molim vas.

– Daj de šolju.

– Šolju? Kakvu šolju?

– Pa ako nemaš u šta da sipaš čaj, onda ga ne možeš ni dobiti.

– Vi nemate šolje za čaj i mleko?

– Ajde dete, ko će još i ta kolica da vuče… Imaš li šolju ili nemaš?

– Nemam…

– Ništa onda, ajde, javi tvojima da ti donesu pa ćeš ujutru imati.

– Izlazim danas.

– E pa onda, ajde, nek si ti dobro, ne’š crći za šolju čaja.

Pomalo sablasan osmeh gospođe koja mi dodade metalni tanjirić i kotrljanje točkića kolica koja se udaljavaju. Kašika džema, parčence maslaca i dve kriške bajatog hleba. Sedim i opet gledam kroz prozor.

– Zašto ne jedeš?

– Ne mogu.

– Eee, pa ne smeš to tako. Znaš, trudna žena jede za dvoje. ‘Nači, ako si do sada jela jednu istu porciju, od sada moraš jesti dve takve. Tako je meni moja mama rekla i ja je slušam.

– A koji si mesec? Sedmi , osmi?

– Treći seko, treći.

Devojčica od svojih šesnaest godina, na krevetu pored, veselo se smejulji i trpa u sebe duplu porciju hleba i salame. I mleka. Iz svoje šolje, naravno. Vreme toliko sporo prolazi da mi se čini da je sve što se oko mene dešava ustvari loš usporeni snimak života iz nekakvog soc-realizma. Trebalo bi da odradim taj pregled i da napokon odem kući, da pijem čaj iz svoje šolje. Prozivaju me.

– Mala, uđi u četvorku, raspremi se i lezi, sad će doći doktor.

Ginekologija. ‘Raspremih’ se i legoh na onaj sto, nedugo zatim uđe i doktor. Na njegov znak glavom namestih telo i noge u onu blaženu pozu u kojoj se, ma koliko puta da posetim ginekologa, nikada neću osećati prijatno. Taman što je taj poslednji pregled pred izlazak trebalo da počne, doktoru zazvoni telefon.

– Trenutak samo, ne pomerajte se – reče mi i izađe da završi razgovor.

I nema ga da se vrati. Nema ga. Narednih 45 minuta, ulazili su, izlazili, lekari, sestre, pacijenti. Mog doktora još uvek nema. I svako od njih bi letimično bacio pogled na mene u onoj blaženoj pozi. Očekivala sam da će u svakom trenutku ući i neki automehaničar krezavog osmeha i da će reći ‘nisam ginekolog, ali mogu da pogledam’. U jednom trenutku, kad je kroz onu prostoriju prošlo pola medicinskog osoblja celokupne bolnice, priđe mi jedna starija doktorka i reče:

– Sine, ustani ti polako, doktor je verovatno zaboravio na tebe…

Ustanem, obučem se, odem u svoju sobu kao pokisla, kao ponižena, jedva zaustavivši suze. Na izlasku iz te, reklo bi se, najprometnije prostorije na odeljenju ginekologije, sretnem doktora.

– Doktore, pa čekam vas već skoro sat vremena!

– Ahahahahahahaha, mala, pa ti si još dobro i prošla! Tako sam jednu zaboravio i poš’o za Beograd. Zvali me da vide gde sam kad sam bio negde ispred Čačka! Ahahahahaha

– Dobro je… Hvala vam doktore, sad se već mnogo bolje osećam…

– Ajde, mala, ajde, ulazi. Nemam ja ceo dan…