Rss

SVE…

Nazovite to kako hoćete… ustala na levu nogu, jela bunike, nisu joj sve koze na broju, nije u vinklu… Nazovite to kako hoćete, ali upravo je danas taj dan… ustala sam na levu nogu, doručkovala bunike dok sam uporno van vinkla brojala manjak koza… pada ova kiša, budim se, raspoloženje u skladu sa vremenom… ležim u krevetu razmišljajući kako bi bilo dobro da dobijem neku povišenu temperaturu ne bi li imala opravdanje da ceo dan prelezim u krevetu…
Gledam onu kap što se polako spušta niz prozor… i postaje brža i tanja i linija njene putanje sve više postaje pravolinijska… Kreće se isto kao i čovek… a kad kažem ‘čovek’ , mislim na socijalnu životinju sa koeficijentom inteligencije višim nego kod drugih bića… Ne, ne mislim na čoveka kao karakternu osobinu… Takvi su izumrli, pa i ja sa njima, svesno ili nesvesno… Polako se spušta niz okno… Kao kad život počinje… U početku pun, nenačet, milion ideja, prohteva, želja, bez rana, sujete… Svaki dan je sunčan, deca smo, nema onih problema odraslih, čuvamo se za bolje dane…. Planiramo budućnost,ne sanjamo se po direktorskim foteljama, sa vrhom grafitne olovke u uvetu…Sanjamo nedosanjane snove , svako od nas ima odredjenu viziju, želju, san… Niko od nas ne sanja o parkiranju svoje najnovije mečke u enterijer kafane, butika ili kakve radnje… Ne sanjamo nabudžene spojlere i felne od par stotina eura… Jer nam snovi nisu bili tako prosti, bez trunke kreativnosti…Doktori i učiteljice, nastavnice, kao naše želje i prohtevi, vremenom su se pretvorile u starlete, akterke kućnih videa, lutke sa ogromnim glavama i trouglastim očima…
I spušta se niže, baš kao i čovek… spuštamo se, svesno ili nesvesno, savijamo se pod pritiscima i teško je odoleti… na ovom ovde mestu, u ovom ovde vremenu, u ovom ovde životu, retkost je opstati u moralnim i drugim vrednostima… gube se , nestaju, pragovi su spušteni, slabe spone koje nas vezivaše za dobro… i tanji su živci, kao put kapi kiše…
E kad počneš da se spuštaš, to više ne može ni da se zaustavi, osim ako ne naleti neki jak vetar koji će te šetati levo-desno po horizontali… a uvis, veoma teško i veoma retko…
A kad padne, kad se spusti skroz do dna, kad se srozaš toliko nisko da niže ne može, oooo, tu će ih biti… biće ih mnogo istih takvih kao što si ti… i nemoj se zavaravati, nisu oni tu da bi te podigli, podržali… tu su da bi te povukli nadole, da ti pucaju po prstima kojima se bezuspešno držiš na ivici provalije…da se igraju tobom, tvojim osećanjima, tvojim uspomenama… Oooooo, koliko će ih samo biti… a ti ih dobro zapamti. Zapamti one koji su ti pružali ruke i zapamti one koji su te šutirali tako bespomoćnog na dnu… zapamti, da bi znao koga da ignorišeš kad ponovo ustaneš. A ustaćeš, veruj, hoćeš. I ne daj da te menjaju…
A kad zaželiš da ustaneš, biće teško, više nego teško… kao da želiš onu istu kap sa dna da vratiš na vrh prozora… i na tom putu bićeš sve tanji, sve istrošeniji… ali, ako ikada uspeš da stigneš do vrha, pokupi sve one druge kapljice, budi uz njih jači i njih učini jačima… nemoj samo nemo posmatrati kako se slivaju niz prozore, jer će jednog dana gravitacija ponovo učiniti svoje…
I sad se pitaš o čemu bulaznim, šta pričam, zbog čega baljezgam… Been there, done that… so many times… nije istina da moraš da padneš da bi bio čovek… a kad kažem ‘čovek’ , ne mislim na socijalnu životinju sa koeficijentom inteligencije višim nego kod drugih bića… Ne, mislim na čoveka kao karakternu osobinu… Takvi su izumrli, pa i ja sa njima, svesno ili nesvesno…ali se i dalje nadam nekakvom neraskidivom krugu osećanja, emocija, koje samo taj takav homo sapiens može posedovati… I danas mi se učini da ga ugledam… sa svećom u ruci, tražim čoveka… svesna ili nesvesna, nisam bolja od drugih…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Please type the characters of this captcha image in the input box

Please type the characters of this captcha image in the input box