Rss

ŽENA, MAJKA, DOMAĆICA I KURVA

Ko kaže da je lako biti žena? Ceo jebeni dan ideš po sobama, skupljaš, sklanjaš, slažeš, pereš, čistiš… i ništa! Gde si bila, šta si radila? Vodi računa o kući, deci, jačoj i ružnijoj polovini… a vreme za sebe? Pa daj, iskuliraj, imaćeš ga kad klinci porastu, kad odu u beli svet, kad se udaju i ožene, ako ništa, imaćeš ga dva dana pred smrt… a ako ni tada ne stigneš, eh, jebi ga, znači da ti prosto nije bilo sudjeno…
Ustaneš pre svih, kako bi mogla ugrabiti vreme u kupatilu da namažeš kilo fasade na svoje crne podočnjake, na brzinu natučeš na sebe prvo što ti padne pod ruku… na izlasku iz stana shvatiš da na majici imaš fleku od ko zna čega, vratiš se, uzmeš maramu koja se ne slaže ni sa čim, prekriješ brljotinu i trčiš niz stepenice. Odradiš svoje radno vreme, koje ti padne kao odmor u odnosu na ono što te čeka kod kuće, obaviš kupovinu, naravno, pošto prethodno provedeš sate razmišljajući šta da skuvaš, a odlično znaš da je suljpa najbolje rešenje, jer će se jesti minimum dva dana. Dolaze klinci, postaviš ručak, napraviš salatu… prvo zoveš decu da sednu za sto i to traje… kad sednu, jesu li ili nisu oprali ruke i to traje još taman toliko da se pasulj dovoljno o’ladio da više ne može da se jede. Taman kad ih napokon smestiš pred tanjire, prešavši samo letimično pogledom po stolu, klinci pizde jer-‘opet pasulj’. I dok im ti objašnjavaš kako je pasulj zdrav, kako ne moraju pojesti sve, da ćeš brojati deset kašika, oni već škripaju kašikom po tanjiru, bezvoljno drobe onaj hleb u čorbu. Tvoj divni razumni suprug je do pola astala raširio novinčine, tako da ti ćošak sportske strane pliva u čorbi, a hronika mulja po salati… A ti brojiš kašike, brojiš, brojiš, a ponajviše brojiš u sebi, da se suzdržiš, da ne povučeš onaj stolnjak i srokaš i onaj pasulj i tanjire i sir i lebac, sve na pod! Ugrizeš se za usnu i molećivo govoriš deci da počnu da jedu, da ne budu gladni, da im treba snage, oni se migolje, mole da ne ručaju, da jedu nešto drugo… ‘Dosta!!!’, čuje se iza novina i klinci počinju da jedu kao da si im servirala njihovo omiljeno jelo… I napokon je gotovo… Opereš sudove, napuniš mašinu za veš,naravno, obično ti neka jarko crvena čarapa proleti na otkuvavanje sa belim vešom kako bi proverila svoju moć ubeđivanja pokušavajući da uveriš supruga kako je bebi-roze sada tako in među muškarcima.
E super… napokon 15 minuta odmora… da pružiš noge, da ‘odmoriš dušu’. Naravno, odmah te savlada san, onako nikakvu, na fotelji… Zovu te klinci iz sobe, kažu da imaju iznenađenje za tebe. Ulaziš u sobu i prosto ne veruješ svojim očima. Soba blista! Prašina je obrisana, knjige-svaka na svom mestu, igračke složene u sanduku tako pažljivo da čak i vratanca mogu da se zatvore… a deca, jedno za stolom, a drugo na krevetu i… uče. Vratiš se u dnevnu sobu , a tamo, umesto zauzete sofe, nesnosnog hrkanja i zapaljenog filtera cigarete, čeka te suprug, nasmejan, sa cvećem i paketićem u rukama. Kaže: ‘ Evo, draga, želeli smo da te iznenadimo… Jer zaista cenimo to što činiš za nas, to što si se u potpunosti odrekla svojih zadovoljstava zarad naših, zarad vaspitanja dece, da nam ništa ne fali, da kuća bude raspremljena, čista… Hvala ti draga, volimo te’.
Zvono na vratima. Skačeš iz fotelje i, kao da razočarenje što je sve bilo samo san nije dovoljno, suprug ti kaže ‘E, zaboravio sam da ti kažem, Mirko je rekao da će doći oko pet’… ‘Hvala ti što si me na vreme obavestio’, promrmljaš sebi u bradu, nabaciš osmeh i otvoriš vrata. A onda za Mirka kafica, rakijica, vodica, zadimljena soba, glasan smeh, a posle sedme, osme rakijice, počinju i neslane šale i masni vicevi.
Skidanje suvog veša sa žice, kačenje opranog. Fajtanje, peglanje, slaganje, kombinovanje… s vremena na vreme proviriš u dnevnu da vidiš da li su čašice prazne… I napokon Mirko odlazi… skupljaš čaše, tanjire od mezeta, slomljene čačkalice oko stola… pranje sudova… Vreme je za večeru. Klinci žele uštipke, dakle, uštipci. Mućkaš, greješ ulje, pržiš… i to traje i traje i traje. Ponovo snagom okeana dozivaš decu za sto, opet se nerviraš, guraš u sebe, ponovo brojiš do deset… koliko li minuta dnevno provedeš brojeći?
Nakon večere, rezervisano je vreme za svađu oko programa na televiziji… klinci hoće crtaće, on hoće ‘Arenu’… i to tako traje u nedogled… ‘Odoh da se istuširam’, rekoh, ali niko me nije konstatovao. Pod tušem sam napokon opuštena. Naravno, ni to ne traje dugo. Jednom se sere, drugi bi da piški, treći bi da čačka nos, treba im toalet papir, krpa za pod, prosuli su sok, vodu i ko zna šta još… E jebem ti život ti jebem, ne mogu dnevno ni pet minuta da odvojim za sebe, a da mi ne prisedne…’Evo, evo, ulazite, samo izvol’te. Izvinjavam se što sam i pomislila da ću moći da se bar istuširam na miru!’.
Vreme je da klinci idu na spavanje. Ubedjivanje traje minimum pola sata, da se obuku pidžame, raspreme kreveti i legne u iste. O pranju zuba da i ne govorim. Ko da ih u Aušvic teram. I tako svako veče. Pa jebo te život, zar im nije lakše da prihvate činjenicu da se zubi i ruke moraju redovno prati, da se mora legati na vreme da bi se na vreme moglo ustati. Za svo to vreme, dok se ja sa klincima preganjam oko leganja, moj dragi iz sve snage gleda neku, do bola uzbudljivu utakmicu za ostanak u trećoj ligi Azerbejdžana. Kad sam bila sigurna da su klinci napokon legli, udobno se uvalim u fotelju u dnevnoj sobi, a moja jača, ružnija, nesnosnija, lenja polovina mi kaže da dodjem i legnem pored njega, da se malo ‘mazimo’. E to je bio, onako, šlag na torti. ‘ jes’ ti čis’? pa ne mogu da stojim na nogama, umorna sam ko pas, nije mi ni do čega!’ A on me na to pita: ‘ A šta si ti to radila danas?’ uhhh… sve gori u meni… gledam onu pepeljaru… ladno bih ga zavalila u glavu, ali opet će na kraju na mene spasti da počistim… ‘Nisam ništa. U pravu si. Nisam danas ceo dan ni prstom mrdnula. Hajde ovako. Sutra ti, isto kao ja danas, nemoj raditi ništa, onda i prekosutra, a ja ću te uveče čekati u krevetu, vedra, nasmejana i spremna. Može?’. ‘Pa naravno da može. Napokon ću se odmoriti ko čovek…’ Hah, ishod se zna… prekosutra su usledili napadi glavobolje, umora, spavanja, bolova u leđima…
I kažite mi, lako li je biti žena? I sve je pitanje izbora… dobar momak , loš momak, frajer, šonja… svejedno je, dok god se veza sa lošim momkom ne završi brakom sa momkom koji te tretira loše… A što se tiče muških, valjalo bi da se koliko-toliko uključe u život oko sebe. Da ne ostavljaju čarape na sred dnevnjaka, da prosipaju pepeljaru pre nego na istu zasmrdi cela kuća… da nauče gde stoje viljuške, jer postoji velika mogućnost da će im jedna završiti u oku… ili jednostavno doći do one tačke u vezi kad je vreme da shvatite da je najbolje za oboje da veze uopšte nije ni bilo… Eto, toliko je jednostavno…

Previous Post

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Please type the characters of this captcha image in the input box

Please type the characters of this captcha image in the input box